Pre svega, velika pohvala osnivacima bloga. Ideja je sjajna! Veoma mi se dopada nacin na koji autori usmeravaju diskusije i polemike: umereno usmerena razmena misljenja i iskustva.
Osim toga, pohvala svima koji su napisali svoje komentare. Bez obzira da li mi se neciji stav dopada ili ne, citam iz razloga sto me interesuju misljenja i iskustva na teme u blogu.

Posto ste (svi) u meni probudili pripadnost ovoj zajednici, osecam potrebu da se pridruzim i podelim sa vama moje iskustvo. No, da bih stekla pravo da komentarisem izjave drugih, odgovorim na eventualna pitanja ili posavetujem iz svog ugla, ispricacu vam svoju pricu da biste znali sa kim imate posla.

Rodjena sam pocetkom 60-ih u Zemunu, odgojena kao Jugoslovenka u familiji izmesanoj Srbima, Hrvatima, Dalmatincima, Crnogorcima, Bosancima. Pocela sam da radim u svojoj struci u zdravstvu, odmah po zavrsetku srednje 1980. Radno vreme od 07h do 13h. Svakog proleca i jeseni u autobus za Trst po cizmice ili sandale od Polinija, svakog leta Dubrovnik, Porec ili Herceg Novi. Sto po normalnoj ceni, sto preko sindikata, uvek se negde moglo sa normalnom platom. Za svaku Novu Godinu nova haljina, nove cipele, super zurke! Sa jugoslovenskim pasosem proputovala pola Evrope bez viza. 1988 otisla kod strica na Zapad na GO i u roku od nekoliko dana tamo dobila posao. Vratila se kuci, dala otkaz, sacekala papire sa zapada i posle tri meseca nasla se na novom radnom mestu.

Radno vreme od 07h do 16h, 15minuta pauza za dorucak, 37minuta pauza za rucak. Cena stana – jedna cetvrtina plate. Prvih godinu dana ni dinara ustedjevine: sva „markirana“ roba stoji pred tobom – samo da udjes i kupis! Kako da se vratis kuci a farmerke nisu „firmirane“ ili, jos gore u onima u kojima si otisla iz zemlje!
A u stanu tisina, ako mama ne zove od kuce telefon ne zazvoni mesecima!

„Ajmo na kafu posle posla?“ moze ali da se dogovorimo tacno koji dan, gde, u koliko sati…. A ako ipak uspes da sa nekim odes na tu kafu ispadnes som jer uvek ti placas. A placas jer ti je blam (i to samo tebi) sto konobar stoji pored tebe i ceka da svako izvadi svoj novcanik. Sledeci put? Isto! Vezbas danima: kako da „hladno“ cimnes racun i procitas koliko kosta samo tvoj cappuccino, izbrojis tu sicu i nonsalantno prosledis racun do onoga sa kojim sedis.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i smejes se samoj sebi da si to uopste nekada radila. Jer, istini za ljubav, niko to od tebe nije ocekivao. Tako si vaspitana. Na tebi je hoces li da se promenis ili ne.

Manje vise svaka stambena zgrada ima ves-kuhinju i u njoj osim masine za ves i zice za susenje: kalendar! Pa zavisno od broja stanova mozes da peres svoj ves jednom nedeljno ili jednom mesecno. Ne pre 7 ujutro i ne posle 10 uvece i ne nedeljom. Pa se ti misli. Isto tako stoji raspored kad je tvoj red da ocistis tu ves kuhinju pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, sa istoka ili zapada, ti moras da je ocistis. A ako „zabusavas“ naci ces lopaticu sa „macom“ i prasinom od vesa vec sledeceg dana ispred tvojih vrata.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i drago ti je kad treba da prostres svoj ves da je ves-kuhinja besprekorno cista jer je onaj pre tebe ocistio pasinu, obrisao zicu za ves i filter na masini.

Sve sto ti vise ne treba je smece kojim punis crnu kesu koju kupis u prodavnici i na kojoj je oznaka mesne zajednice u kojoj zivis. Tu kesu sa smecem mozes da bacis samo u kontejner tvoje mesne zajednice . Ako djubretari nadju kesu iz druge mesne zajednice ili posumnjaju da je u kesi puno papira i nadju koverat sa tvojom adresom nece odneti tu kesu pa ce te komsije „uz osmeh“ opomenuti. Isto sa staklom, konzervama, metalom. Za to postoje kalendari! sa odredjenim danima kada se skuplja papir, karton, metal. Oznaceno mesto naulici gde se sve uredno slozeno i svezano sme ostaviti. Za staklo i konzerve postoje kontejneri pored svakog veceg marketa. Pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, za istoka ili zapada…..

A onda jednog dana dodjes u domovinu i shvatis kako volis svoju zemlju najvise od svih drugih zemalja na svetu iz milion malih i velikih razloga ali i dalje bacas svo djubre u isti kontejner i to onaj koji je vec nekoliko puta goreo i vec odavno nema poklopac.

I pitas se zasto su nam komunalne usluge na tako losem nivou i gde ode gradjanski porez? Porez? Sta je to, pita te tvoja rodbina i prijatelji, polovina od njih „mali privrednici“ sa modelom mobilnog telefona novijeg od tvoga, sa decom u „Najkama“, koji su upravo dosli sa skijanja na Kopaoniku ili letovanja u Turskoj, uzeli par dana bolovanja da zavrse neke poslove preko veze, psuju na drzavu jer nemaju od cega da plate struju i kredit, voze automobile koje su dobili u kompenzaciju i misle: Blago tebi, ti zivis na zapadu, beres lovu sa grane! Koji porez sestro i tako nam je drzava otisla u k….! Pa za utehu, umesto da se plati porez bolje da se pare uloze u sigurno kao na primer „nova plazma“, ekran sto veci da se pokriju rupe na zidu jer para nema za krecenje!

A na trulom zapadu te na kraju svake godine ceka porez od koga ti se okrene stomak jer shvatis da si mesec ipo dana u toj godini radila za porez i oprostis se od svoje trinaeste plate jos pre nego legne na racun!

A onda odes na salter u opstinu ili banku i shvatis gde ti je deo poreza: jer bilo da si profesorka nauka ili konobarica, bilo da si iz zapadne ili istocne Evrope, salterski radnik te pozdravi sa: Dobar dan, kako mogu da Vam pomognem? I bukvalno se polomi da ti zavrsi tvoj predmet tj. uradi svoj posao (za koji je placen i za koji isto kao i ti placa porez na kraju godine) bez cigare u ruci, bez dobacivanja sa kolegom dok prica sa tobom, bez veza i vezica, koncentrisan na tebe i tvoj predmet. Jer on je tu zbog tebe a ne ti zbog njega!!! A taj isti salterski radnik je mozda Srbin, mozda Turcin, mozda Nemac.

Auto ima skoro svako ali spada u luksuz i kao tako deklarisan umereno se upraznjuje. Parkinzi su skupi bilo na ulici bilo u garazama velikih robnih kuca, ne skupi nego preskupi. Kazne za prekoraceno vreme parkiranja jos vece! Javni prevoz je svakome dostupan. Voziti se autom od kuce do posla spada u primitivizam jer ko vidi racunicu da ustaje svako jutro u 6, radi najmanje 9 sati dnevno da bi na kraju pola plate dao za benzin i parking dok javni prevoz skoro da je za dzabe!?!? (zaradjivati novac podrazumeva i „kulturu“ imanja novca a ne rasipnistvo – na sta se na Balkanu na zalost gleda kao na cicijastvo ili sramotu). Tu shvatis gde ide jos jedan deo tvog poreza: dobro organizovan gradski prevoz, dobri putevi, ciste ulice.

Sa vremenom sam nesto shvatila zbog cega postujem tu zemlju, te ljude i njihove zakone. Realno, ja sam (kao i hiljade drugih) dosla na gotovo! Uredjen siguran sistem koji omogucava normalan zivot ne samo meni nego i mojoj porodici koju sam neprestano i nesebicno izdrzavala. Zemlja u kojoj sam tretirana i zasticena pre svega kao covek. Iza tog “trulog kapitalistickog sistema” stoje citave generacije njihovog a ne mog znoja i naroda koje su ulagale, radile i izborile se za njega! Ni njima nista nije palo sa neba!

Od prvog razreda osnovne sam ucila jedan strani jezik a od treceg su nam dodali i drugi ( na srecu po meine ni jedan od njih nije bio ruski) tako da sam imala odlicnu osnovu u citanju i pisanju i nisam imala problema da se jezicki integrisem ni na poslu a ni privatno.

Radila sam u multinacionalnoj, privatnoj zdravstvenoj ustanovi. U mojoj radnoj grupi od 45 zaposlenih 60% nas je bilo iz bivse Jugoslavije ali bukvalno od Vardara pa do Triglava. Imali smo dobre uslove rada, dobro zaradjivali ali smo radili i po 10-12 sati dnevno. U zdravstvu nije kao u kancelariji, znate i sami, nas posao ne moze da se ostavi za sutra. Moje kolege i koleginice su bili u glavnom moja generacija, vecina porodicni ljudi sa decom rodjenom na zapadu ili tamo odrasli. Da li sto smo po prirodi pametna nacija (ovo mislim bez sarkazma!) ili iz potrebe za dokazivanjem pred tim zapadnim svetom, elem, najveci deo te nase dece je bez vecih problema otislo u gimnaziju (ne bih opsirno o tome jer je skolski sistem puno drugaciji od naseg samo ukratko: vrlo je tesko stvoriti uslove za gimnaziju a bez nje je jos teze na studije). Sva ta deca su ne samo sjajna u skoli vec i u sportu i umetnostima. A verujte mi da nista nije za dzabe i svaki se roditelj osim slobodnog vremena (koje funkcionise samo sa kalendarom!) mnogo cega odrekao da bi detetu pruzio dobru skolu i vanskolske aktivnosti.

Ta nasa mala „jugo zajednica“ , osim dobrih domacih sala i viceva, nije imala drugih vecih prednosti nego sto bi imala da smo u domovini. Naravno da je svaki covek koji se nadje na pocetku pecalbarstva neizmerno sretan i zahvalan kad cuje „domacu“ rec, ima nekoga da poprica i posavetuje se. Ali i to se godinama izmeni. Kao i u svojoj zemlji ljudi se zblize ili ne, postanu prijatelji ili ne. A prijatelji se „filtriraju“ godinama, svugde na svetu i svugde pod istim uslovima – uslovima koje ti licno postavis. Tada, ruku na srce, ne igra ulogu ni jezik, ni boja koze, ni vera a ni podneblje pod kojem si. Ono ljudsko, po cemu se jedni od drugih razlikujemo i u svojoj zemlji, ne menja se, gde god da odemo. Kako neko lepo rece: Gde god da odes nosis sebe sa sobom!

Kada bi svako od mojih kolega iz te „jugo zajednice“ napisao svoju pricu, sigurna sam da bi se sve razlikovale, od pocetka do kraja kao sto se razlikuju i nase individualne mogucnosti ,sposobnosti i stremljenja. Mnogi su samo radili za odmor a na odmor isli kuci da pocnu ili zavrse gradnju kuce u kojoj, osim ako oni sami dozive penziju, niko drugi nece ziveti. Neki su imali privatan biznis u domovini: radili nekoliko nedelja intenzivno za prekovremeno pa spoje prekovremeno da se brinu o biznisu. Dosta njih se vratilo pa vratilo. Mislim kuci pa ponovo na zapad. Svako kako je najbolje umeo i znao. Opet sto neko rece: jedno kajanje ti ne gine bilo da probas bilo da ne probas.

Uh, ja odcupkah od teme izgleda!?

Poceh pisati o sebi u inostranstvu.

Krajem 80-ih pocetkom 90-ih nama (u inostranstvu) je bilo tesko a kako li je bilo vama (u bivsoj Jugi) !? U nasoj „Jugo zajednici“ bilo je napetosti i poneka varnica ali sve je bilo u granicama ljudskog ponasanja. Svi smo pretrpeli gubitke, strahove, neizvesnosti, teske telefonske veze sa domovinom, 24 sata blejali u vesti, lazne izvestaje, manipulacije dogadjaja, istine, tragedije, osudjivanja a svi smo u jednom bili isti – nemocni da ista promenimo!

Ako te tih dana neko od zapadnjaka pitao odakle si nije vise bilo dovoljno ako kazes iz Jugoslavije, hteli su da znaju odakle iz Jugoslavije da bi prema licnom ubedjenju dali komentar za koji ih niko nije pitao da ga daju!

Kako neko rece mi Gastarbajteri uvek nosimo sa sobom ono zadnje osecanje pripadnosti koje smo imali kad smo otisli iz zemlje. Ja se licno i dalje osecam Jugoslovenkom. Inace sam pravoslavna Srpkinja, ponosna na svoje poreklo ali ga ne kacim na velika zvona niti sam ga se ikad stidela.

Stvorila sam krug prijatelja, sto njihovih sto nasih sa kojima sam slavila i katolicki i pravoslavni Bozic. Prihvataili su me kao Srpkinju a pre svega kao coveka. Postovala sam zakone njihove zemlje. Delila sam sa njima moju kulturu od njih ucila i dopunjavala moju balkansku dusu ali nisam nikada izgubila svoj identitet!

Tih nemirnih godina na Balkanu, mi na zapadu, sedeli smo kao u zlatnom kavezu nemocni da izadjemo iz njega osim prema domovini. Nas Jugoslovenski pasos vise nije otvarao svetska vrata nego ih zatvarao. Da se ode u neku susednu zemlju cekalo se danima pred ambasadama, cekalo u redu i to nekoliko puta za samo jedan prelaz preko granice. Sve u radno vreme. Zapadnom poslodavcu ne pada na pamet da te „pusti na koji sat“ da izadjes i zavrsis svoje poslove. Ili uzmi odmor ili prekovremene sate ako ih imas.
Ali moram podvuci ova pravila vaze za profesorku nauke isto koliko i za konobaricu sa istoka ili zapada Evrope!

Kada sam u godini “Avramovog dinara” posla za Srbiju spakovala sam jedno 5 velikih putnih torbi u kojima su bile najosnovnije stvari za zivot: mleko u prahu, najlon carape, zileti za brijanje, sapuni, svece, vitamini, andoli i panadoli, cajevi … i prvi put sela na autobus jer za pare za avionsku kartu (i dve nedelje Grcke pun pansion) nakupovala svega. Tuzno je bilo videti rafove u marketima skoro prazne! Secam se kutije keksa na kome se naziv vise nije video od prepravljenih cena i nula na njima! Jos tuznije, kad sam pocela da delim te osnovne sitnice za zivot po familiji ispade za svakog po saka jada! A tek bol i griza savesti sto su oni tu a ti si tamo!

1998 sam stekla pravo na zapadni pasos. Licno ja, bez udaje ili slicnih mahinacija. Kostalo me celu jednomesecnu platu i malo vise.

Ponovo sam mogla da putujem sa pasosem kome su sva vrata sveta otvorena. Videla sam sve kontinente ali i svake godine najmanje dve nedelje provodila u domovini.

Za vreme „zarobljenistva“ u zlatnom kavezu zavrsila sam visu, pa visu menadzersku za zdravstvo, jos nekoliko raznih kurseva. Na poslu sam bila cenjena i nisam imala problema ni sa domacim a ni sa njihovim kolegama. Omoguceno mi je da napredujem onoliko koliko sam sama zelela.

Banalna zivotna istina je da ako sam sebe ne volis i ne cenis zasto da te vole drugi?

U poslu sam napredovala i preuzimala sve vise odgovornosti. Pocetkom 2000-tih osecala se polako i na zapadu kriza. No, za razliku od nas oni nisu samo kukali vec su odmah krenuli u akciju analiziranja i stednje. Naravno sledilo je neminovno ukidanje radnih mesta, reorganizacije, poskupljenje zivota, smanjenje beneficija a uz sve to uvecani zahtevi poslodavca. Uvedeni novi sistemi vrednovanja rada i zalaganja na poslu po kojima ti je svaki minut radnog vremena isprogramiran da izvuce iz tebe maksimum znanja i snage. Ako neces ima ko hoce pa bila ti tu jedan mesec ili jednu deceniju, bila profesorka nauka ili konobarica, bila sa istoka ili sa zapada!
( Verovali ili ne imala sam zenu koja mi je cistila stan dva puta mesecno i nije bila ni Turkinja, ni Srpkinja, ni Portugalka nego „njihova“!)

Kalendar ili ti Agenda ili pak Planer je postao deo tebe. Ne samo na poslu nego i privatno! Bez njega vise ne funkcionises, bez njega si kao autistican! Sve isplaniras najmanje dva meseca unapred.: frizer, zubar, fitnes, pranje vesa i peglanje, „posle posla na kafu“, kozmeticar, pakovanje i izbacivanje starih novina, strucno usavrsavanje, kola na servis, vecera sa prijateljima, odlazak u bioskop i pozoriste cak i kupovinu namirnica. Ako ti poseta ne stoji u kalendaru a zvono se oglasi na tvojim vratima u glavnom se uplasis – jer nije planirano!!! Ako nisi organizovan izgubljen si!

I tako, malo po malo, neosetno, utrcis u sesnaesterac!
A ja 2005 utrcah u burnout!

Ko ga je imao zna o cemu pricam. Odjednom ti nista vise nije vazno, ti jednostavno nemas vise snage a ni volje za poslom. Sve te nervira, mrzis sebe jer cim ujutro dodjes na posao i vidis raspored aktivnosti, tacno znas kako ce dan teci i kako ce se zavrsiti, ma da ti vezu oci sve ces isto zavrsiti!

Onda pricas sa svojima u domovini u nadi da ces naci makar rame za plakanje i posle dva minuta razgovora shvatis da ces ispasti smesan i progutas svoj burnout tamo gde mu je mesto: u tebi! Kako da pricam o burnoutu mojoj drugarici M. koja je samohrana majka dvoje dece (oboje odlikasi! I to bez Najki i mobilnog!) koja stanuje u kuci bez izolacije, sin, cerka i ona spavaju u jednom velikom bracnom krevetu u sobi koju ne greju jer nemaju cime, spoljna vrata zimi otvaraju fenom za kosu, zeni koja ima i dalje neunistiv duh i dusu kao melem za ranu! Sta je moj burnout naspram njene svakidasnje borbe za opstanak?!?!

Pa ipak, moj je! Nece ga niko ni napoklon! Moj je, licno sam mu otvorila vrata i licno moram sa njime da izadjem na kraj.

U borbi sa burnout-om otvorili su mi se novi vidici. Godinu dana kasnije napustila sam truli zapad i krenula na Srednji Istok odakle i pisem ove redove.

Nadam se da da je moja dosadasnja beseda nekome bila interesantna ako ne i informativna. Sad bih da sacekam „odjek“ ili ti feedback pre nego nastavim sa zivotom i radom ovde kao i sa planovima za buducnost koji su vezani za povratak u domovinu!