Gastarbajter

Jedna od boljih stvari zivota u Pragu je mogucnost raltivno jeftinog putovanja u okolne zemlje, sta daje priliku da se pobegne makar na vikend i omirise vazduh gradova starih clanica EU. Jaz izmedju novih i starih clanica jos uvek postoji, a narocito je osetan u odnosima medju ljudima. Za nekog ko je dosta vremena proveo zatvoren u Pragu predstavlja blagi sok kada je usluga u restoranima i prodavnicama ljubazna, predusretljiva, pa cak i nasmejana. Sa cudjenjem se gleda spontanost ljudi na ulicama, neopterecena komunikacija, predusretljivost, a sitna paznja pracena zavhaljivanjem ostavlja coveka bez teksta, ali sa sirokim osmehom na licu. Da se predpostaviti da se, uprkos soku, na ovakve stvari covek vrlo brzo navikne, opusti, razonodi i pocne da oseca, a potom navuce na kratkotrajne ekskurzije brojeci dane i iscekujuci novu odmah po zavrsetku prethodne.

Tako je na red dosao i Drezden. Glavni grad i kulturni centar Saksonije, nalazi se na svega 2 sata voznje vozom od Praga. Pripreme za ekskurzije su pocele tri nedelje ranije. Pripreme su pre svega bile pracene polemikama (uz kafu i pivo) kada ici, kada se vratiti, sta raditi, sta obici… i konacno, u duhu naseg naroda, nista nije dogovoreno vec smo otisli manje ili vise spontano.

Na nagovor iskusne saputnice (koja je vec nebrojeno puta bila u Drezdenu) resimo da krenemo „onim vozom u 6h“. Naravno, nije potrebno spominjati da je gundjanje pocelo vec jedan dan pred put, a kamo li tek nakon sto je alarm zazvonio u 5h. No, pregrizosmo i tu kaku, progutasmo knedlu i povinovasmo se pravilima demokratije i vecinskog odlucivanja… iako smo znali da smo u pravu (pritom, sebi se obracam u mnozini). Srecom, gde su mladi tu je i sala, pa je humor funkcionisao kao savrsena zamena za litre kofeina, te smo u Drezden stigli orni za… oranje.

Prva stvar koju smo uradili (OK, meni prva, a nekome druga ako uracunamo bratwurst – nisam probao ali kazu da je dobar, pa kako smo se slagali oko svega ostalog, ljudima koji su to izjavili verujem) je zameniti humor pravim kofeinom… za svega 3,5 EUR – tesimo se cinjenicom da je bio cafe latte, a ne obican preso za koji bismo platili tricavih 2,20 EUR. To je bio momenat saznanja koje mi je tesko palo: ustali smo u 5h da bismo isli u muzej da gledamo slike… Po svoj prilici, za doticni muzej je potrebno oko 2 sata da bi se obisao (navodno nemacki Luvr) pa da smo otisli kasnije ne bismo stigli sve da vidimo. Meni vec krece da se obrce stomak od demokratije znajuci da sam u jednini i da su mi sanse nikakve da izboksujem ekskruziju kakvu sam zamislio (da napomenem da nista nisam zamislio, ali cak i da sam hteo, muzej ne bih zamisljao). Jedinu nadu mi je ulivala cinjenica da imam, ono sta se u Srbiji zove „najveci koalicioni potencijal“ – s obzirom da sam putovao sa dva para (Igor i Ana, Martina i Vlada), mogao sam da pruzim vecinu onima kojima se upoznaje kultura i duh grada, a ne ulja na platnu. Tu je doslo do kraha demokratije – sa Igorem i Anom sam stvorio demokratsku vecinu za setnju, a menjsevici su resili da se kulturno uzdizu uz Rembranta, Direra i jos neka velika imena sa cenom od 12 eur po osobi.

Spartanje je pocelo sa katedralom. Iskoristili smo priliku da se opustimo u tisini hrama i protegnemo neispavane noge. Igor je sa nama podelio zelju da bi mu taj trenutak jedino uvelicao zvuk orgulja, pa mu se i ta zelja ispunila ubrzo potom. Da covek zna kada ce mu se zelja ispuniti, siguran sam da bi pozeleo nesto drugo, al’ u datom trenutku, svima je prijalo (mozda ne bas kao baklava, ali i to sam regulisao kada smo se vratili). Boravak u katedrali je uveselila prica o Peri Miticu koji svojoj mami pumpa orgulje dok ih ona svira u cisterni u kojoj su inace ziveli. Taj obilazak se zavrsio sa suzama u ocima od smeha i nastavismo dalje.

Tu je krenulo lutanje. Uz neprestano blebetanje izbegli smo kisu i presli na drugu stranu reke obilazeci sve ono sta bi se moglo nazvati „stare zgrade“. Kada smo pesaceci videli da „stare zgrade“ ostaju iza nas, a ispred nas nicu panelaci (zgrade a la NBG) resili smo da se vratimo na drugu stranu reke ka starom gradu. Sa mosta smo primetili nekakve satore i gungulu, pa suprotno ponasanju koje su nas domacini ucili u Ceskoj (zapravo nisu nas ucili nego smo gledali primere pa zakljucili da tako treba) nismo bezali sto dalje od ljudi i zbivanja nego smo resili da odemo medj’ ljude. U pitanju je bila pijaca antikviteta. Sta je reci, coveku se izduzi lice na pomisao sto nije poneo veci kUfer i ostavio makar malo para na racunu. Nakon sto smo izmastali sta bi ko uzeo za kucu naleteli smo na pravo osvezenje: kafic koji simulira plazu. Uz obalu reke je stajao kafic na pesku sa sve lezaljkama, suncobranima i terenom za odbojku. Eh, kakva milina. Castili smo se kafom, a Sunce izvirilo iza oblaka pa smo se malo ogrejali i osuncali. Teska srca napustismo taj kafic i krenusmo dalje.

Ucini nam se privlacnim nekakav toranj u daljini – sta ga zna covek, visoko, siljato, crno, strci u daljini, ne moze da bude lose, pa krenusmo u tom pravcu. Put nas je naveo na gotsku crkvu nacickanu gargojlima, a okolo art nouveau zgradama. Po svoj prilici, dosli smo u Neustadt. Vrlo prijatan okolis, kafei, restorancici i omladina. Iako nam je za oko zapao poprilicno simpatican restorancic, nismo bili u mogucnosti da ga uvelicamo nasim prisustvom jer smo obecali menjsevicima da cemo im se pridruziti na rucku.

Povratak u stari deo grada je prosao konstantnim komentarima „Jao, sto je lepoooo“ cesto automatski i ironicno, ali mnogo cesce iskreno. Grad je prijatan i cist, sa dosta zelenila, a ljudi prijatni, nasmejani i usluzni. Setnja je predstavljala pravo zadovoljstvo i opustanje – delimicno i zbog cinjenice da je u tom periodu bilo i suncano, a da napomenem da nedelju dana pre toga nismo videli Sunce u Pragu.

Iako je bilo dosta etnickih restorana, izbor je pao na nemacku kuhinju. Moram biti iskren, pa poucen iskustvom o centralnoevropskoj kuhinji iz Ceske bio sam vrlo skeptican i to mi nije bio prvi izbor, medjutim poslednje sta sam hteo je da se ponasam kao Italijan (oni u svakoj zemlji jedu samo u „italijanskim“ restoranima). Na moje veliko iznenadjenje, nesto sta inace ne volim je bilo odlicno! Sargarepa je imala ukus (i to ne bilo koji nego ukus sargarepe), krompirici „k’o u Meku“ (i jos slani!), a meso punjeno sirom i sunkom stvarno punjeno sirom i sunkom, i to ne onim najjeftinijim. Najveca promena je bila upotreba zacina i preliva pa meso nije bilo suvo i bezukusno (kao sto pilece belo meso biva, makar u Ceskoj) vec je bilo socno sa blagim ukusom limuna savrsenim za vrele letnje dane. Taj momenat sam doveo do stanja uzivanja uz jedan bezalkoholni Paulaner. Da nisam bio u drustvu, podrignuo bih, al’ sam ipak resio da svoje poreklo predstavim u najboljem mogucem svetlu.

U nastavku ekspedicije dolazi do novih odluka i novih podela. Boljsevici odlaze u potragu za supermarketom u pravcu dzamije, a menjsevici u potragu za buticima. Zakljucivsi da je dzamija daleko, zavrsimo u poprilicno velikom trznom centru (ima tri sprata, a mi smo za 1 sat obisli samo prizemni i to bez mnogo tumaranja po radnjama). Zakljucak: Prag je skup, a izbor robe slabiji cak i kod istih robnih marki. Isto se moze reci i za supermarket. Jeftinije, kvalitetnije, a izbor posirok.

Nazalost, tu se nas boravak u Drezdenu priblizio kraju. Poslednji voz za Prag ide u 19:10. Nasu zalost je pojacala cinjenica da je broj ljudi na ulicama krenuo da se povecava – ljudi su izlazili, a mi se vracamo kuci. To je momenat koji nam je izmakao – da upoznamo i vecernji zivot Drezdena. Da li je ucmala provincija ili ziva prestonica (makar Saksonije), ostaje nepoznato.

Menjsevike smo videli tek nazad u Pragu s obzirom da su smugnuli u voz pre nas.

Kao i svaka ekskurzija, i ova je bila pracena blagom depresijom. Opet gledamo tuzne ljude bez osecaja za estetiku i bez drustvenog takta…