Gastarbajter

…to je ono na šta najmanje računate kada emigrirate, a kada ga postanete svesni pretvara se u najveću prepreku integraciji u novo društvo.

Kada odete u inostranstvo na odmor uglavnom vidite najnalickaniji deo društva, lepe zgrade i ljude koji su plaćeni da budu fini prema vama (iako to često nisu); za sobom ostavite sve svoje probleme, muke, stres i frustracije pa tih nedelju dana posvetite samo sebi i užitku. U takvoj situaciji svaka zemlja ostavlja najbolji utisak o sebi i to često baš onakav kakav biste vi da doživite.

Kada odete u inostranstvo da se ne vratite, perspektiva se drastično menja. Zgrade ostaju lepe, ljudi koji su plaćeni da budu fini i dalje to jesu (ili nisu, ali onda promenite lokal), ali onda svi problemi, stres i frustracija lokalnih stanovnika postanu i vaši. Pored toga, nađete se u situaciji da ne možete da se prilagodite lokalnim običajima, da vas domaćini ne prihvataju i da nekako živite mimo društva pokušavajući da živite kao da ste kod kuće… a niste. Zato idete kući da vidite ljude koje volite, jedete omiljenu hranu u ogromnim količinama i po bagatelnim cenama, a sve svoje muke, probleme, stresove i frustracije ostavite iza sebe u nekoj stranoj zemlji. Da se razumemo, čovek se lako navikne na bolje pa ti novi problemi ne deluju ništa manje stresno nego oni stari zbog kojih se emigriralo (a često poprime i drugi oblik).

Skoro svaki emigrant se može prepoznati u ove četiri faze:

1. faza oduševljenja novom kulturom;
2. faza u kojoj se javlja šok novom kulturom;
3. faza prilagođavanja kada se običaji prihvate kao normalni i na njih navikne,
4. faza novog kulturnog šoka prilikom povratka u domovinu.

Prva faza je obično ono šta upozna turista ili emigrant u prvim nedeljama svog boravka.

Druga faza nastupa posle prvih par meseci i tu se uočavaju nekompatibilnosti između kultura. Određene stvari koje se smatraju nepristojnim u kulturi emigranta mogu da budu potpuno normalne u zemlji domaćina i obrnuto.

Treća faza je kada se već naviknete na sve te razlike i naučite da živite sa njima ako već niste u stanju da ih potpuno prihvatite i praktikujete. To su ujedno i dva moguća puta koji određuju vaš uspeh u integraciji – u prvom slučaju zauvek ostajete stranac i gastarbajter koji se ne vraća, a u drugom, ako uspete da odbacite deo sebe, postajete deo društva.

U četvrtoj fazi se obično javlja efekat kulturnog šoka, ali ovog puta u sopstvenoj zemlji. Živeći u inostranstvu, u drugoj kulturi, prve tri faze se mogu ponoviti pogotovo ako ste uspeli da se integrišete.

Ovde treba uzeti u obzir i jedan detalj kulture domaćina koji se odnosi na odnos prema strancima kao i međusobne odnose. Kako se integrisati u kulturu u kojoj ljudi drže distancu jedni od drugih? Držeći distancu od njih?

Moje iskustvo sa emigracijom u Češku je imalo sve četiri faze, ali nisam uspeo da se uklopim. Kulturne razlike su bile prevelike za mene da bih to smatrao dobrom zamenom za život u Srbiji. Pri tom bih napomenuo da sam tamo upoznao dosta naših ljudi kao i stranaca koji su se odlično uklopili i našli svoj novi život tamo, ali i mnogo više onih koji su kao i ja produžili dalje. Neki su shvatili da su ipak najsrećniji u Srbiji, a mi ostali oprobavamo sreću u ostalim zemljama EU.

Posle prve emigracije, druga je mnogo lakša, pa je samim tim i efekat kulturnog šoka mnogo manji, a sa dobrom pripremom i planiranjem skoro bude neutralisan. Kada znate šta vam je prethodno smetalo vrlo lako ćete pronaći zemlju u kojoj ti problemi ne postoje, a imajući u vidu da nešto može da krene naopako uvek možete da budete spremni.

Ovde sam namerno hteo da preskočim stvari koje su meni lično smetale u zemljama u kojima sam boravio prvenstveno da bih izbegao teške reči, a sa druge strane to je veoma lični doživljaj po subjektivnim merilima i prioritetima koji ne bi svakome dali jasnu sliku.