Gastarbajter

Izbor zemlje

Od stranih jezika koji imaju prođu na tržištu, govorio sam (i pisao) jedino engleski i to, biću neskroman, dosta dobro. Engleski danas u Evropi svi u mojoj struci manje-više govore pa mi  znanje jezika i nije baš davalo neku posebnu prednost niti pomagalo da se usredsredim na neku zemlju posebno. Imao sam maglovitu predstavu o tome da je u zemlje tzv. stare zapadne Evrope (UK, Francuska, Nemačka, Skandinavija itd) jako teško dospeti ako ne znaš njihov jezik. Ovde moram da primetim da ovo generalno mislim i danas mada moj lični primer dokazuje da uvek ima izuzetaka.

Generalna preporuka, ako misliš da emigriraš, učenje bilo kog dodatnog stranog jezika (pretpostavimo da engleski već znaš) je apsolutni prioritet. Vredi investirati novac i vreme u dobar kurs, na primer u Geteovom institutu, ali obavezna je i konverzacija, ako imaš s kim, čitanje novina, gledanje strane televizije… Kursevi sami po sebi su jako korisni ali i prilično neralni ako se samo na njih oslanjaš. Živi jezik se ipak dosta razlikuje, pogotovo u izgovoru. Običan čovek koga sretneš na ulici ili u prodavnici izgovara reči i rečenice mnogo brže, guta slova, spaja kraj jedne reči sa početkom sledeće reči. Uopšte, u prvo vreme mislićeš da je tvoj kurs koji si imao u Srbiji beskorisan. Nije tako, naravno, ali i za ovo treba vremena da se pokaže.  Zato treba koristiti sva dostupna sredstva da se jezik usavrši pre nego što dođeš u inostranstvo (slušaš na primer radio preko interneta dok kodiraš jednu te istu dosadnu aplikaciju).

Bilo kako bilo, imao sam takođe neku maglovitu predstavu ili mišljenje o tome da je u zemlje nove članice EU lakše otići i da će praviti manje problema zbog neznanja jezika. Zaista, ko u Rumuniji, na primer, može da traži od kandidata iz druge zemlje znanje rumunskog. Ovo je bila moja pretpostavka koju sam izveo na osnovu zdravog razuma a potvrdila se kasnije srećom i u praksi. Dakle, tzv. „emerging countries“ (članice EU primljene 2004. i 2007.) lakše primaju imigrante bez znanja jezika od starih članica. Ovo je provereno u praksi na više primera (ličnom i mojih prijatelja i poznanika). Naravno, sve zavisi od individualnog slučaja, ne treba se nikako obeshrabrivati da nema šanse da te neko primi na posao u UK, na primer. Verujem da sve zavisi od upornosti i strpljenja u potrazi za poslom.

OK, znači ako hoću da odem, a hoću, treba da se usredsredim na neku zemlju iz bivšeg „istočnog bloka“. Ali koju? Ima ih mnogo – Mađarska, Poljska, baltičke republike, Češka, Slovenija…Pa, najpre je potrebno osloboditi se predrasuda i shvatiti jednu činjenicu – sve te zemlje su mnogo napredovale u odnosu na naše ex-yu utiske o njima (moj „najsvežiji“ je bio iz Poljske 1990. godine). Tamo već ima mnogo (mnogo više nego kod nas) stranih kompanija koje rade profesionalno i nude dobre uslove rada (plata, razne beneficije, odmor itd). Dakle, zaboravi na Čaušeskua i onu kremu što smo kupovali u Rumuniji (kako se to zove beše, mrzi me da googlam) a prodavali tamo šibice, cigarete i kondome. Zaboravi na drndave škode kojima su Česi dolazili na „naše“ more 70-ih i prodavali šatore i pegle pre povratka nazad. Zaboravi na jeftinu švercovanu kobasicu iz Mađarske. Što pre zaboraviš na to, bliže si da pogledaš istini u oči.

Da bih izabrao svoju zemlju-odredište, ja sam koristio razne izvore podataka o ekonomiji ovih zemalja. Tu najviše pomaze internet pa da pomenem da sam jako često koristio CIA fact book gde sam poredio Srbiju sa drugim zemljama. Tu je bitno pogledati ne samo prosečnu platu, nego i koliko se investira u školstvo, koliko je razvijena infrastruktura (saobraćajna, telekomunikaciona itd), dakle razne podatke koji mogu da vam daju utisak o standardu. Na primer zašto je bitno koliki procenat budžeta zemlje se ulaže u puteve? Pa, to je realan podatak koji može da vam kaže koliko su u toj zemlji dobro održavani putevi tj. šta možete da očekujete kad skrenete kolim sa auto-puta na neki lokalni. Meni su ovi podaci pokazali da su putevi u češkoj „vrlo dobri“ ili „odlični“ i da ću da uživam ako jednog dana budem putovao autom po istoj. To se u praksi i potvrdilo. Isto tako sam zaključio da imaju i brz internet dostupan u svakom stanu (bila je to 2005. godina kad je ADSL tek krenuo u Srbiji) što se potvrdilo kad sam uveo kablovski internet u iznajmljeni stan u Pragu brzine 2 Mbit/s (posle su ga vrlo brzo povećali na 5 Mbit/s za istu cenu). Danas ta firma nudi samo 2 paketa brzine, 10 ili 20 Mbit/s. A gde smo mi?

Dakle, „suvi“ podaci su mi pomogli da shvatim da su Češka i Slovenija najnaprednije nove članice EU. Slovenija mi se nije činila kao dovoljno „clean cut“ tj. hteo sam da odem sa prostora bivše SFRJ. Kasnije, 2008. godine sam putovao (svojim novim i prvim autom u životu!) iz Praga u Portorož na nedelju dana odmora i u Sloveniji se osetio skoro kao kod kuće (sličan mentalitet, Pink na kablovskoj, narodnjaci trešte iz auta). Simpatično za 7 dana odmora, relaks u odnosu na po malo stegnute Čehe ali nisam se pokajao što nisam 2005. god. tražio posao u Sloveniji. Doduše, da nisam dobio ponudu za Češku, ne znači da kasnije ne bih proširio spisak zemalja gde tražim posao.

Od kolega iz firme sam dobio par kontakata na ljude koje sam kasnije i lično imao prilike da upoznam i jedno vreme se družim sa njima, dok nam se putevi nisu razišli. Medju njima je i Nemanja. Oni su mi ispričali svoja iskustva iz Češke čime sam bio relativno zadovoljan i, najvažnije, razvejali i poslednje moje predrasude o ovoj zemlji. Iskren da budem, moja predstava o Češkoj je bila vrlo maglovita a ako se može konkretnije opisati slikom, onda bi ovako izgledala:

Dakle, nakon što su me uverili da se Češka mnogo promenila u odnosu na ovu sliku, koja je uostalom slikana u Slovačkoj ;), rešio sam da se bacim u potragu za poslom u Češkoj, poželjno Pragu.

Kako je to išlo?

Povezani članci:

Kako sam ja našao posao u Češkoj I

Kako sam ja našao posao u Češkoj II

Kako sam ja našao posao u Češkoj IV

Kako sam ja našao posao u Češkoj V

Kako sam ja našao posao u Češkoj VI