Gastarbajter

Dva članka koja slede sam napisao negde u julu 2006., ubrzo po mom dolasku u Prag. Nakon što sam dobio posao i vizu na osnovu radne dozvole, o čemu sam pisao u tekstovima “Kako sam ja našao posao u Češkoj, došao je i taj dan – “dan za emigriranje”. U ovom i sledećem članku prenosim svoje utiske iz Praga, napisane tada “perom” svežeg emigranta koji tek što je zakoračio u jedan “vrli, novi svet”. Kada danas to čitam, sva zapažanja deluju naivno i površno ali ipak mislim da tekst verno odslikava stanje duha čoveka koji tek što je doputovao iz jednog života u zatvorenoj i izolovanoj zemlji da bi započeo novi list negde van svoje matice.

Dakle, u ovom postu o tome kako je izgledalo prvog dana u emigraciji.

Utorak, 27. jun 2006 – Dolazak u Prag

Sima se zaglavio na Gazeli u jutarnjem špicu pa smo kasnili na aerodrom. Tamo smo se sreli sa mojim roditeljima koji su došli da me isprate i malo popričali i već je nekako došlo vreme da se pozdravim sa svima njima. Sve je to prošlo na brzaka i nekako…bez veze, kao da su svi bili malo zbunjeni (a i kao da putujem na 2 nedelje) – i već sam stajao u redu za pasošku kontrolu. Nešto pre toga sam predao prtljag težine preko 40 kila u 2 kofera a i dalje sam vukao sa sobom kao ručni prtljag ogromnu torbu sa 2 odela i zimskom jaknom kao i onu novu, „ručnu” torbicu gde su mi stajala sva dokumenta i još po nešto. A da, vukao sam i laptop (težak je kao crna zemlja) sa sobom (ali, uh, mnogo mi je sada drago što sam ga kupio).

Kad sam konačno ušao u avion, seo sam na svoje mesto do prozora i ispostavilo se da je avion prilično prazan tako da sam bio potpuno sam – 4 mesta na desno od mene nije niko sedeo, tako da sam lepo stavio svoje stvari na susedno sedište.

Let je trajao jako kratko – svega 65 minuta, neki ljudi su uspeli da dremaju a ja sam malo gledao kroz prozor a malo čitao onu dosadnu JAT reviju (novi broj jun/jul 2006, yeah!). Kao najveća dileja zaboravio sam da kupim naše novine a svi su imali po nekoliko raznih – to je valjda da lakše podnesu odlazak u inostranstvo. Zaključio sam da to meni ne treba, da nisam toliko mekan i da ću da budem OK (prevario sam se, kasnije sam shvatio). Jedan (bračni) par je putovao na medeni mesec u Prag (tako sam načuo iz daljine). Nisu bili svesni da ih narednih par dana očekuje jako loše vreme za ovo doba godine i da će to malo da im pokvari doživljaj.

Kada je avion konačno sleteo, ja sam nabrzaka otišao u avionski wc (jer ko zna gde će sledeći wc da bude) a onda polako pokupio svoje stvari i izašao iz aviona. Da se ne bih izgubio na aerdoromu, odmah sam se zalepio iza nekih Srba koji su doputovali istim avionom i onako neprimetno ih pratio nekoliko metara iza njih. Međutim, pažnju su mi skrenule nepregledne pokretne trake sa prtljagom i odmah me uhvatila panika gde su moji koferi pa se zaputih ga jednoj od tih traka koja je bila krcata koferima ubeđen da i moji mora da su tu negde.

Zalutao sam među horde Čeha što su stigli upravo iz Hurgade (malo čudno vreme za dolazak, mora da su krenuli u 5 ujutru odande pošto se leti bezmalo 4 sata) i posle jedno 10 minuta čekanja da izađu moji koferi, skontao sam da od toga nema ništa. Uh, već sam zamišljao kako čitaju moje ime na mikrofon na aerodromu i obaveštavaju da me koferi čekaju negde na nekom šalteru. Zato, gonjen tim strahom da ću da se izblamiram (ne znam samo pred kim kad me niko ne zna), brzo potrčah ka udaljenoj pokretnoj traci koja je još jedina radila osim ove egipatske i ugledah moja 2 usamljena kofera kako se vrte tu a okolo nema žive duše. Utom još više ubrzah hod da mi neko ne ćapi kofere ispred nosa (to mora da je iskonski strah u meni) i konačno sav srećan uzeh proklete kofere sa trake pri čemu sam pogledao u obezbeđenje da vidim da li me gledaju sumnjičavo (i naravno odmah izazvao sumnju, srećom bez reakcije).

Stavio sam kofere na kolica i zaputio se prema pasoškoj kontroli. Tamo stadoh u red za „non-EU” građane, predadoh pasoš, sve je prošlo glatko, i onda se zaputih još i kroz carisnku kontrolu. Profurao sam nonšalantno kroz prolaz za građane EU koji nemaju ništa da prijave za carinu (ovo je bilo riskantno ali pozvao bih se na svoje nepoznavanje bilo kog jezika osim srpskog) i konačno izađoh iz tog pakla.

Kako sam izašao, počeo sam da gledam okolo ne bih li video papir sa mojim imenom koji bi trebalo da drži „moj” šofer. Toga nije bilo, pa sam stao sa strane da malo odmorim i sačekam da se eventualno neko takav pojavi. Bilo je to oko 10 sati pre podne. Posle par minuta pojavi se neki dečko (sav pogubljen, očigledno je mislio da je zakasnio) koji je držao papir sa imenom moje (nove) firme i ja pritrčah kod njega, predstavih se a on me pogleda belo i jedva zastade.

Ja mu kažem svoje ime i prezime a on sleže ramenima, kao da sam prosjak koji mu traži pare. Engleski veze nema, pita me dal znam ruski. Onda sam rekao „Njet” i malo ja slegao ramenima, za inat. Onda sam počeo da govorim razne ključne reči i kad sam izgovorio „Beograd” on se nasmeja i rukovao se sa mnom. Onda smo se zaputili ka beloj, službenoj, Škodi Fabiji karavan, ja ubacio moje stvari i zaputili smo se prema stanu. Bilo je jako, jako sparno vreme, sunce se probijalo kroz neku čudnu maglu, osećao sam se kao da sam u nekom snu iz koga treba da se probudim. Ubrzo posle toga, javiće mi se prvi impuls „da se ja lepo vratim u svoju Srbiju i zaboravim na ovu glupu i nepotrebnu avanturu”

Drugi deo:
Prag – novi početak II