Gastarbajter

Ovo je drugi deo članka sam napisao negde u julu 2006., ubrzo po mom dolasku u Prag. Nakon što sam dobio posao i vizu na osnovu radne dozvole, o čemu sam pisao u tekstovima „Kako sam ja našao posao u Češkoj“, došao je i taj dan – „dan za emigriranje“. Dakle, kako je protekao ostatak mog prvog dana u emigraciji…

Prvi dan u Pragu

Šofer me je odvezao do mog privremenog stana, dao mi ključeve i ja sam uneo stvari u moju spavaću sobu dok je on gledao da li još neko živi u tom stanu (!?). Zaključio je da možda tu živi još jedna osoba. Onda me je ostavio na jedno 10-ak minuta u stanu da se malo sredim i rekao da me čeka u kolima da me odveze do firme. Ja sam malo procunjao po stanu, video da je stan prilično čist ali nameštaj prilično star, da ima jedan stari televizor marke „Tesla” (to je neka stara Čehoslovačka fabrika elektronike, ekvivalent naše EI, samo što nije propala nego se privatizovala) sa 5 čeških kanala (nema kablovkse – znači nema ni kablovskog interneta, smor). Nisam video ni telefon u stanu pa sam se prilično razočarao jer je sledeća misao bila: „kako li ću da se čujem sa svojima?”. Ništa, oprao sam ruke i umio se, malo se osvežio, rešio da se ne presvlačim jer mi je šofer rekao (“rekao” nije baš prava reč, bila je to više pantomima) da mogu tako da idem u firmu (patike, sportske pantalone i majica sa kratkim rukavima). Verovatno mu se žurilo a i šta ga briga kakav ću ja utisak da ostavim na budućeg šefa. Poneo sam laptop sa sobom (bio me strah da ga neću zateći u stanu kad se vratim) i uzeo svoju torbicu sa dokumentima i nešto gotovine.

Put do firme je bio nezanimljiv, nije moglo mnogo da se vidi pošto nismo išli kroz centar grada (otprilike kao da smo iz blokova išli u Žarkovo) a Tomaš je sve vreme pričao sa svojom devojkom preko mobilnog telefona povezanog na zvučnike u kolima tako da sam imao prilike da prisistvujem veselom čavrljanju između dvoje mladih Čeha (možda je tu bilo i malo svađe, nisam baš siguran – meni je delovalo veselo). Bio sam prilično pogubljen ali događaji su se brzo odvijali pa nisam imao mnogo vremena za razmišljanje. Tomaš me odvezao do firme, pokazao mi Audi A8 direktora moje nove firme (auto je toliko dugačak da štrči izvan svog parking mesta u garaži). Onda smo se liftom popeli do drugog sprata iz garaže gde me je Tomaš provukao kroz neke elektronske kapije koristeći svoju karticu i doveo do kancelarije sekretarice. Pošto nje nije bilo trenutno tu, sa mnom se pozdravio neki dečko i ponudio mi da sednem. Nisam baš dobro pročitao šta je pisalo na njegovim vratima pa sa ga zato pomalo naivno pitao da li i on isto radi u ekipi mog budućeg šefa. On mi pomalo skromno reče da je on na vrhu te cele hijerarhije. Mlad je dečko, možda 2 godine stariji od mene, a direktor je celog tog sektora u firmi koji ima oko 100 ljudi. Pošto sam već ispao mentol, iskoristio sam situaciju da ga pitam za kodeks oblačenja jer sam video da nosi farmerke. Rekao je da su farmerke OK, i da nema formalnog kodeksa osim kada se baš susrećemo sa klijentima. Ništa, poželeo sam da se sekretarica što pre vrati jer mi je bilo malo neugodno da sedim kod direktora u kancelariji i sprečavam ga da radi svoj posao.

Utom je došla i sekretarica, pozdravila se ljubazno sa mnom, rekla mi da ostavim stvari kod nje u kancelariji i krenula da mi pokaže firmu. Firma je super, sve high-tech i moderno, sve na karticu, imamo 2 kuhinje, jedna je čak i sa stolovima. Programeri sede u svojim kockama (svi imaju dosta mesta) a arhitekte sede u staklenim kancelarijama sa venecijanerima (valjda i treba da budem u jednoj od tih). Prošetali smo po firmi jedno 20 minuta u krug (dovoljno da izgubim svaku orijentaciju), sekretarica mi je objasnila osnovne stvari oko procedura u firmi a onda me odvela na sastanak sa svojim (od skora) mužem a mojim šefom (valjda se udala neki dan ranije pre mog dolaska, ako sam je shvatio dobro). Šef je još mlađi dečko od onog direktora (auh gde sam ja živeo do sada), možda je čak i mlađi od mene (čini mi se da sam među najstarijima u toj firmi). Šef mi je pokazao papir sa hijerarhijom u firmi i otprilike čime se bave i šta će biti moj posao (naravno, ništa nisam shvatio ali sam ubedljivo klimao glavom) a bio je prisutan i jedan arhitekta, dobroćudni Čeh, koji se samo smeškao i koji će mi izgleda najviše pomagati da se što pre uklopim. Jedino što sam shvatio u vezi posla je da moram da pritiskam ljude, da ne obećavam rokove koji ne mogu da se ispune i da je ruske radnike teško nahvatati a kamoli naterati da završe posao (Česi izgleda misle da ja više volim zapadne Slovene od istočnih – tako su me ocenili, pa su mi potom i otvorili dušu).

Posle sastanka sa šefom, vratio sam se kod žene mu, uzeo stvari (prokleti laptop od 100 kila) a ona me otpratila do izlaza firme usput mi pokazavši kompanijski restoran (ima 5 ili 6 vrsta jela na dnevnom meniju a kompletan ručak je oko 70 kruna (=210 dinara) i još pritom plaćen od strane firme). Onda se pozdravila sa mnom i otkačila me da se sam snalazim po Pragu i radim šta hoću. Kao kada se čamčić otkači od obale i krene ka vodopadu…

Preko puta firme sam ugledao banku sa bankomatom pa sam otišao da prvi put u inostranstvu upotrebim svoju Rajfajzen karticu iz Srbije na kojoj sam imao izvesnu sumu para namenjenu da živim do prve češke plate. Nisam imao pojma da li će to da uspe. Nakon uspešne transakcije povratilo mi se malo samopouzdanje i krenuo sam pešaka prema obližnjoj stanici metroa u nameri da se vratim nazad u stan i sredim svoje misli. Čuo sam se par puta sa svojima preko 064 kartice i starog mobilnog koje sam poneo iz Srbije, kredit se topio kao kockica leda na julskom suncu.

Stanica metroa Budjejovicka je malo deprimirajuće delovala na mene jer nije onako čista kako sam ja zamišljao slušajući priče o Pragu (zapravo, ne možeš da jedeš sa poda, ali inače je čista, nema đubreta ni prosjaka) – nije tu bilo onog očekivanog sjaja novog, boljeg života koji je meni odmah trebao da pokaže svoje lepote. Pošto sam imao čeških para u džepu i sad već osećao strašnu glad u stomaku (a istovremeno i nedostatak apetita, vrlo čudan osećaj) morao sam da uđem negde da jedem. Gde ću drugo nego u McDonalds – meni jedino poznato mesto, pored KFC-a. Naručio sam potpuno isti meni kao i prethodno veče u Meku kod Piramide (totalni nedostatak mašte, bio sam slomljen) i seo nekako da jedem na silu. Već tada sustizale su me crne misli o samoći i izgubljenosti u velikom gradu i koji đavo me terao da dajem otkaz na starom poslu i upuštam se u sve ovo. Nekako sam pojeo taj obrok svestan da ne smem da zapadnem u apatiju pa da ne jedem ništa jer uveče neću moći da zaspim gladan.

Izašao sam iz Meka i uputio se ka mašinama za kupovinu karata za prevoz. Srećom, imao sam 20 metalnih kruna u džepu i upotrebih ih da kupim svoju prvu kartu u Pragu, nakon što sam mudro prvo propustio nekoliko Čeha da kupe kartu ne bih li naučio kako se to radi. Pošto sam prethodno vreme u Beogradu proučavao geografiju Praga, znao sam koje linije treba da koristim da bih stigao do stana i bio sam sada jako zahvalan sebi na trudu koji sam uložio u to istraživanje preko interneta. Uđoh konačno onako isprepadan u voz koji nisam dugo čekao i to je bio moj prvi susret sa vidom prevoza koji nikada pre u životu nisam koristio. Voz je išao glatko od stanice do stanice i najzad stigoh do stanice na kojoj treba da promenim liniju tako da tu izađoh. Ali, nisam odmah hteo da pređem na drugu liniju, već sam želeo da kupim mesečnu kartu za prevoz pre svega zato što nisam više imao metalnog novca kod sebe (a i zato jer je to mnogo povoljnije). Krenuo sam da lutam okolo po stanici ne bih li našao gde se kupuju te mesečne karte (to nije moglo na mašini da se uzme). Konačno sam izašao van stanice na ulicu i  video iza neke nepokošene trave u nekom neuglednom uglu red od 10-ak ljudi kako stoje ispred nekog šaltera i čekaju. Mora da je to to, pomislio sam i zaputio se tamo. Kad sam došao na red, izvadio sam jednu od svojih mnogobrojnih fotografija za pasoš koje sam napravio u Bg-u i koje sada stalno nosim sa sobom, i počeo na engleskom da pričam šta mi treba. Sredovečna šalteruša me ništa nije razumela a istovremeno sam osetio kako se red iza mene povećava i uopšte nisam smeo da podignem glavu da pogledam ta ljutita lica i poglede neodobravanja (u stvari, prilično sam siguran da ljutitih lica nije bilo jer su Česi uglavnom kulturni, ali sigurno su se nervirali u sebi!). Međutim, žena je videla fotografiju i skontala da hoću da izvadim identifikaciju za prevoz („povlastica” košta 20 kruna) i dala mi da popunim neki formular. Popunio sam formular i onda me ona pitala na koliko hoću da kupim markicu (to mi je prevela gospođa iza mene), ja rekao na mesec dana, ona mi dala tu markicu (sve je sa bar kodovima), platio sam 460 kruna za mesec dana (obuhvata sve vidove prevoza u gradu, uključujući i turističku žičaru na brdo Petrin koja se, na žalost, trenutno renovira). Uh, kad mi je to dala, samo sam se zahvalio i pobego od one mase iza mene istovremeno osetivši dašak slobode jer sada mogu bar da se krećem slobodno po Pragu – prvo parče slobode koje sam osvojio tj. kupio na novoj teritoriji.

Malo sam prošetao tu po okolini stanice ali pošto sam bio jako umoran, rešio sam da odem u stan da malo odmorim. Kada sam sišao sa stanice Hurka gde bi u blizini trebalo da bude moj stan, pojma nisam imao gde treba da idem da bih došao do stana. Očigledno me je vozač dovezao skroz sa neke druge strane do stana i sad sam bio definitivno izgubljen. Išao sam malo okolo, pitao neke ljude ali niko nije znao. Onda sam na kraju došao do nekih mlađih ljudi koji su kačili neke papire na nekakve oglasne table i pitao njih da li možda znaju za tu ulicu. Nisu znali za tu ulicu ali su znali za jednu drugu i skontao sam da treba da idem u skroz suprotnom smeru. Inače, engleski znam bolje od svakog Čeha sa kojim sam do sada pričao, i to me malo nervira jer njihov generalni nivo poznavanja jezika je čini mi se ispod Srbije ali možda se i varam jer u Srbiji nikad nisam kupovao markicu za prevoz na engleskom jeziku od šalteruše na okretnici tramvaja u bloku 45. Onda sam podigao pogled i video da oglasne table pripadaju obližnjoj crkvi koja je jedna drvena okrugla iskošena plava zgrada. Uh, skontao sam da je to neka alternativna religija ili sekta ne-daj-bože pa brže bolje krenuo prema svojoj ulici pre nego što mi uvale neke sotonine brošure. Kad sam se popeo blizu onoga što mi je ličilo na „moju” zgradu, pitao sam penzionera koji mi je rekao da je to ta ulica (ja sam se mnogo vrteo u krug a zgrada je udaljena 300 metara od metroa, to sam posle video) i konačno sam ugledao svoj ulaz i sav srećan krenuo prema njemu. Kada sam ušao u stan, počela je da me trese teška nostalgija i tuga što ne mogu da se čujem sa familijom i prijateljima. Pomislio sam na sve one koje sam ostavio iza sebe i zapitao se da li je ovo maltretiranje vredno toga.

Prvi deo:
Prag – novi početak I