4 firme, 4 radna iskustva, 1. deo
Ovaj clanak pisem kao podsetnik sebi zasto sam tu gde sam kako u profesionalnom pogledu tako i zivotnom s obzirom da su mi profesionalne odluke najvise uticale na promene u zivotu. U proteklih 7 godina promenio sam dve drzave i cetiri firme, sada se nalazim u trecoj zemlji i petoj firmi. Svaka od tih promena je pocinjala uzbudjenjem i zavrsavala se razocarenjem. Razocarenje je nekad dolazilo pre, nekad kasnije, ali je uvek predstavljalo uvod u novi korak u zivotu i nove promene.
Kompanija prva, zemlja prva
Moj profesionalni zivot poceo je 2002. godine u omanjoj programerskoj firmi u ulozi (UNIX) administratora. Posao sam dobio zahvaljujuci preporuci drugara koji je tamo vec radio uprkos neozbiljnosti mog kurikuluma – recimo samo da mi je slika bila mnogo veca nego ceo tekst CV-a.
Posla nije bilo mnogo, atmosfera je bila prijatna, a dzeparac korektan (oko 300 EUR tada). Kazem dzeparac ne jer je suma bila omanja (za danasnje uslove) vec sto sam ziveo sa roditeljima, te kao svaki sin jedinac imao sam princevski polozaj i nikakvu ulogu u doprinosima u domacinstvu, tako da je ovaj novac sluzio za hedonizam. Sta covek radi kada krene da dobija redovna primanja? Prvo se nagoji (sredjeno!), onda se obuce (sredjeno!), pa onda krene da kupuje nove igracke. Tako sam prvi put upoznao jednu stranu ljudske zavisti koju ni dalje ne razumem: kupio sam si Sunovu radnu stanicu Sun Blade 100 za koju sam stedeo prethodnih pola godine na sta bi mi kolege komentarisale „Mogao si da kupis kola“, „Mogao si da odes na odmor“ i slicne projekcije svojih neostvarenih zelja. No, moja zelja se ostvarila i trudio sam se da ih ne zarezujem.
Vratimo se na posao. U pocetku posla nije bilo mnogo, te smo radno vreme najvise provodili na internet vezi od 2 mbita (u to vreme je bilo kakva stalna veza bila prikladnija tema za emisiju „Posle 2000-te“ iako je 2000. odavno prosla, te se moglo reci da ako imate dialup vezu koja ne puca i pritom nemate dvojnika, da ste jedan od retkih sreckovica) skidajuci sve sta nam je trebalo, a potom sta nam nije trebalo i na kraju ono sta nikome nikad ne bi trebalo da treba. Kada nam je to dosadilo, krenuli smo sa igranjem igrica u mrezi i tako otkrio Return to Castle Wolfenstein.
Radosti je ubrzo dosao kraj. Gazda firme je resio da preuzme deo posla svoje druge firme tako da nam se neocekivano poveceo obim posla za iste pare, kako to inace biva. Pored par masina za razvoj koje smo odrzavali u firmi (obim i opis posla poznat iz prethodnog pasusa), iznenada je stiglo odrzavanje servera za hosting sa par hiljada klijenata kao i par telefona za slucaj da nesto ne radi pa da klijenti mogu da nam upute par kletvi ili psovki oralnim putem.
Osim sto smo dobili tert gazdinih malverzacija dobili smo i tudju bitku za status u kompaniji. Sef tog drugog entiteta je bio konkurencija sa nasim sefom. Taj drugi sefonja, koji nije imao nadleznost nad nama, trudio se da u svakoj prilici izgledamo lose, a pritom su mu sposobnosti komunikacije i upravljanja ljudima svedene na zvuke brundanja koje imaju prizvuk uvreda na nekom ljudskom jeziku. Nas nadrejeni, inace lociran u inostranstvu, uvek je vise voleo da mi „gradimo odnos“ sa konkurencijom, sto se svodilo amortizaciju udaraca konkurencije.
Bilo mi je lakse dok sam imao makar jednu srodnu dusu da samnom deli patnju, ali i to se ubrzo zavrsilo. Kolega je dobio bolju ponudu i evakuisao se na vreme. Dok je on imao srece, meni je ostalo da ceo posao nosim na svojim ledjima. To je naislo na novcanu kompenzaciju u vidu dupliranja moje plate, samo sto ja nazalost nisam imao dva mozga ni cetiri ruke, a vala ni dva radna vremena.
Tada sam prvi put upoznao sta znaci stres. Osim pomenutog posla, bio sam u obavezi da intervenisem kad god nesto crkne kada god to bilo – u sred noci, onda u sred noci. Situacija je bila krajnje beznadezna: sa jedne strane armija korisnika koji pristizu i kojima treba obezbediti ono za sta su platili; sa druge strane stari korisnici koji su tu vec niz godina i placaju za istu uslugu kao novi korisnici, ali zbog genijalne ideje markteniga dobijaju manje nego novi; sef iz inostranstva koji cima za svako malo da se nesto dovede u red; nesef koji saplice; programeri kojima treba nesto namestiti i podesiti… Situacija u kojoj niko nije zahvalan kada sve radi kako treba (jer to se ocekuje i za to si placen), ali kada nesto krene naopako onda svi upiru prstom.
Svako jutro sam se budio sa osecajem mucnine i frustracije, mrzeo sam svaki radni dan. 18h svakog dana sam ocekivao kao trenutak slobode i uzivanja kada cu da zaboravim na sve, pokusam da prozivim tih par sati dok ne odem da spavam i nadam se da me u tome nece prekinuti lose napajanje na poslu, pun disk ili sta vec.
U tom stanju sam svaki dan trazio posao preko Monstera, slao kurikulum, trazio svoju novu buducnost.
Fina stvar je bila sto sam prvi put bio u prilici da se igram nekim tehnologijama koje ranije nisam imao prilike da vidim. Malo Solarisa, malo LDAP-a i nadjem ja tu svoje novo interesovanje.
I tako, druzeci se malo sa kolegama, saznam da firma u kojoj radi drugar trazi admina. Bude razgovor za posao, ja ga prodjem i kazem sefovima domindzenja (s oprostenjem, al zasluzili su).
Kako nisam stigao da upotrebim dane odmora, ja ih iskoristim u dogovoru sa nadjredjenim da tih preostalih 15 dana ne moram da dolazim. Nekako se tu potrefi da je firma organizovala selidbu i da se pritom usled lose organizacije desilo da dva-tri dana masine nisu radile (one za razvoj, ne za klijente). Za to sam bio kaznjen ja time sto su mi skinuli platu za tih poslednjih 15 dana. Pun mladalackog besa (sad sam malo stariji ali je taj bes jos uvek tu negde) posaljem e-mail gospodinu za to odgovornom, on odgovori meni i na tome se zavrsi s obzirom da ja nisam imao nikakav mehanizam da isteram pravdu do kraja, a nasiljem nista ne bih postigao (osim sto bi mi bilo lakse).
Kako ti imas zivaca da ostanes pribran i da ni u postu ne koristis ruzne reci za odredjene situacije i ljude. Svaka cast… :P
To cuvam za kada ih budem video uzivo. Zelim da budu prvi koji ce to da cuju :)
Pa jel se igrice na poslu igraju? ccc :P
Ja sam elem s njima imala jedno od lepsih radnih iskustava. Inace i meni su bili prvi :) Mislim da je jedan od razloga taj sto smo nas troje bili poseban deo i fizicki i poslovno od ostatka firme. Te moj direktni nadredjeni (jedno od ovih dvoje preostalih je bio covek sa vizijama al’ ne od dela – a meni je to nesto tesko padalo, uvek sam verovala da bi bili produktivniji da zavrnemo rukave umesto da filozofiramo :) )
Toliko smo bili produktivni da se desavalo da nas troje nismo u stanju da zaradimo pare za jednu platu :D Ja sam elem bila jedina koja prima platu s racuna te firme, ostali dvoje su primali preko Mame-firme. Mada Mama Mame-firme je uvek bila korektna i prebacivala pare za mene. Kad god sam imala problema sa mojim direktno nadredjenim, mama Mame-firme je drzala moju stranu.
Nesposobnost mog direktnog nadredjenog nas je cesto dovodila u situaciju da ja ili radim 10 sati dnevno (posle cega mi je mozak licio na kasu) ili uzivam besposena u carima pomenute internet veze. Mada opet on je zdusno davao slobodne dane meni posle tih crnackih perioda. Imao je cak i ideju leti, posto je lepo vreme a posla manjka da se mi dogovorimo da svaki dan jedno od nas ide u 2 kuci i koristi cari lepog vremena :)
Al’ eto ja luda umesto da uzivam u toj situaciji, ja patila za masinstvom pa posle nalaska posla u struci dala otkaz.
Naravno da se igraju igrice! Kako drugacije da imas srecnog admina? :)
Ne mogu da se odlucim da li osecam ironiju u komentaru ili ne, ali si definitivno imala vise srece od mene. U svakom slucaju, ne znam mnogo ljudi koji su osecali nostalgiju kada su otisli. Prava sampionska firma. Secam se da je jedno vreme kruzila prica kada je neko hteo da ode kuci posle 8 sati radnog vremena, pa su mu rekli: „Ovo je privatna firma, ima da ides kada te mi pustimo“.
Ne, zapravo nije bilo irenije :D
Al’ ko sto rekoh sumnjam da je to zato sto nas bilo samo troje i sto smo bili odvojeni od ostatka firme ;)