Gastarbajter

Kompanija druga, zemlja prva

Da je samo stres ono sta je nestalo, opet bi bio veliki korak napred. No pored stresa, nestalo je i rigidno radno vreme, (neplaceno) prekovremeno, a uz sve to sam bio okruzen prijatnom ekipom i korektnim sefom.

U ovoj firmi je bilo dota prostora za ucenje, a vala i za gojenje s obzirom da je blizu kancelarije bio i kiosk sa odlicnim rostiljom. Obim posla je bio manji, ali konstantan. Na moju veliku zalost, kada sam naucio sve sta je bilo potrebno za efikasno obavljanje posla nije mi ostalo mnogo slobodnog vremena za unapredjivanje, a ako jeste nije dozvoljavalo da se unosi svim zarom i entuzijazmom mladog inzenjera koji trazi nacin da utoli glad za znanjem.

Vrlo brzo sam saznao da se ta glad ne moze zadovoljiti u Srbiji. Interesovale su me tehnologije i proizvodi koji su bili u najmanju ruku neisplativi u Srbiji, a sa druge strane oni kojima bi mozda trebali ne bi donosili dovoljno novca. Moja radoznalost je morala da se zadovolji beskrajnim citanjem dokumentacije, gledanjem eBaya i mastanjem. Tesko da je bilo dosta, ali to je vec bila navika iz detinjstva svima poznata: neke stvari koje u vasoj masti imaju savrsen oblik, ispunjavaju vas srecom, a primena je samo vama poznata i najcesce nebitna u celoj prici.

U retkim trenucima slobodnog vremena, sirio sam novu religiju u firmi, a to je vec pomenuta igrica Wolfenstein. Ovog puta bia je u pitanju besplatna verzija zvana Enemy Territory. Vrlo brzo svi smo postali zavisnici i u pocetku trosili skoro 3 sata radnog vremena upucavajuci se. Medjutim, kako je u pitanju igra dizajnirana za vise igraca, ubrzo nam timovi od po 4 coveka nisu bili dovoljni i poceli smo vikendima da organizujemo „borbe“ protiv druge firme. Subota uvece od 22h do 06h ujutru bila je rezervisana za borbu partizana i Nemaca. To je bila nasa verzija onoga sta sam posle saznao da se u americkim firmama zove „team building“.

U tom periodu sam uposlio svoju investiciju od racunara (Sun Blade 100) i poceo da se spremam za sertifikate za Solaris. Deo tog znanja sam pokusavao da sprovedem u praksu u firmi, pa mi je cak i polazilo za rukom, na moju veliku srecu i radost. To je valjda nacin da covek ostavi neki trag i svoju sposobnost i znanje materijalizuje u delo od opste koristi. U svakom slucaju, investicija od nekoliko hiljada evra u znanje je dobila svoj konkretan oblik: polozivsi ispite za sertifikate, ne samo da sam dobio diplomu (koja eno je visi na mom zidu) vec sam dobio i znacku kojom sam mogao da se sepurim medju kolegama, a pogotovo onim iz prethodne firme koji bi rado menjali tu znacku za turizam u Crnoj Gori. No, nisam siguran da bi sasvim shvatili znacaj toga.

Nije proslo ni pola godine u novoj firmi, a zakasneli odgovori na moje prijave za posao su pocele da pristizu. Moram priznati da upotrebom mnozine pokusavam sebi da dam na znacaju, ali istina je da sam dobio samo jednu ponudu, a cak nije bio ni prvi odgovor. Bila je to velika medjunarodna korporacija koja se preselila u Cesku i u prvi mah su mi poslali odgovor da je posao samo za lokalno stanovnistvo, a sada me obavestavaju da se situacija promenila i ako hocu mogu da se prijavim. Ja im dam pozitivan odgovor misleci da se na tome zavrsilo. Znate kako je vec, optimisti pomisle da vec imaju posao, a pesimisti da ih neko zeza. Ja sam bio negde izmedju i mislio da se te stvari desavaju nekome drugom, pa nisam tome davao veci znacaj.

Situacija u firmi se nije menjala, uvek je bila bolno ista. Svaki dan ista rutina i svakim danom sve manje prostora za neko novo saznanje. U toj kolotecini covek prvo posegne za nacinom kako da to resi, a potom usled visestrukih neuspeha i istrajnosti digne ruke i resi da krene dalje. Do ovog drugog dela ja nikad nisam stigao. Pokusavao sam i pokusavao, pa cak i bio spreman da deo svog slobodnog vremena ulozim da napravim neko poboljsanje na poslu koje ce mi kasnije omoguciti da imam vise slobodnog vremena za ucenje i dodatno unapredjivanje.

Proslo je tako jos par meseci u radu i mastanju dok me nisu opet iznenadili Cesi. Cak i nisu bili Cesi, vec agencija za zaposljavanje koja je nalazila klijente za ovu firmu. Rekli su mi da su zainteresovani za mene i da bi firma zelela da se obavi interviju za posao preko telefona. Nije mi bilo potrebno dovoljno ubedjivanja, a simpaticna zenska osoba sa druge strane zice me je obavestila o tome kako taj razgovor izgleda i koja pitanja, tj. oblasti da pripremim.

Razgovor je trajao 45 minuta. Pitanja su bila tehnicka i dovoljno laka da sam mislio da ima neki trik koji se krije. Naravno, dopali su im se moji sertifikati kao i predjasnje iskustvo u radu sa klijentima (kako onima sto psuju, tako i onima…  ovi drugi ne postoje)  i u roku od sat vremena su me obavestili da su spremni da me zaposle. Koje odusevljenje. Velika multinacionalna korporacija od 120,000 zaposlenih zeli bas mene da im odrzavam servere. Vise sam bio opijen tom mislju nego cinjenicom da su pitanja koja su mi postavljali vise bila odraz posla koji treba da se radi nego testa mog tehnickog znanja. Moram priznati da me je to malo mucilo s obzirom da je bilo toliko trivijalno da bi mi u nekoj domacoj firmi bilo ispod casti. Ali s obzirom da je u pitanju veliko ime, onda mora da znaci da je sve potaman, zar ne? Mali Djokica na delu.

Tako se moj radni odnos zavrsio i u drugoj firmi. Sa radnim odnosom se nije zavrsio moj privatni odnos sa njima. Bili su mi drugari i pre nego sto sam se zaposlio, a ostali su i sada. Svaka plata je bila regularno isplacena, kada bih prijavio neki neocekivani prekovremeni i to bi bilo placeno, dok nije bilo uobicajenog muljanja karakteristicnog za Srbiju.

4 firme, 4 radna iskustva, 1. deo