Gastarbajter

Kompanija treca, zemlja druga

Ovde je nastala drasticna promena. Roditelji otpustaju svoje ptice iz gnezda da se vine u beli svet (koliko god da ptice ima godina, uvek je ptice makar dok su roditelji zivi). Druga zemlja, druga kultura, drugi metodi rada…

Zadesih se tako u Pragu nakon 4 meseca cekanja papira. Istina, mogao sam i ranije, ali kako nisam bio informisan o mnogim stvarima (i to me je uvek kostalo) racunao sam da mozda vise necu biti u prilici da se vracam – znate vec, vojska i takve stvari.

Stan sam nasao preko interneta i nisam se mnogo usrecio. Bio je relativno daleko i to na nekom brdu – dusu da ispustis dok se popnes, a to je onaj deo koji vas ceka kada se mrtvi umorni vracate sa posla, ili jos gore: kada se mrtvi umorni vracate sa posla i 10 kila bakaluka u rukama. Tako da me je svaki put ka poslu i sa njega kostalo 40 minuta putovanja uz 10 minuta pesacenja uz vrlo strmo brdo. To se sve desilo jer sam u hijerarhiji firme bio dovoljno nebitan da se ne angazuju oko mog smestaja vec sam to morao sam. Neko zna da cita signale koje mu salju, a neko je prosto zahvalan za pruzenu priliku. Ja sam te signale uhvatio posle nekog vremena, al’ tada je bilo kasno. Do tada sam samo bio zahvalan.

Pre nego sto sam poceo da radim, teta iz agencije mi je rekla da firma ima polise o oblacenju i da moram da nosim odelo i kravatu. Eto meni neplaniranog troska. Od strica sam dobio na poklon fine kravatice, tati sam maznuo neka odela, a u bele kosulje sam investirao.

Prva nedelja na poslu je bila posvecena indoktrinaciji o kulturi firme, vrednostima, a pre svega multikulturalnosti. Naime, na toj lokaciji u Pragu je bilo zaposleno 36 razlicitih nacionalnosti, inace oko 1000-2000 dusa koje su 8 sati dnevno boravili na 4 sprata otvorenog prostora u svojim kockicama. Zapravo nisu ni kockice. Elem, ta nedelja je prosla brzo, a bila je cak i zabavna. Upoznao ljude sa kojima cu se druziti i do dana danasnjeg. Tada sam bio u prilici i prvi put da se prosetam Pragom, zapravo da projurim s obzirom da smo se igrali igre dostave paketa (to je inace primarna delatnost te firme). Sve je istina sta su rekli! Prag je lep i sredjen. Jedino sta mi je upalo u oko je da nikad nema sunca, samo oblaci.

Nakon sto su me bezuspesno indoktrinirali dosao je red da se upoznam sa buducim timom i da zapravo pocnem da radim. Taj prostor koji su zvali akvarijum tesko bi se moglo reci da je u pitanju kancelarija. U sredini zgrade je bio jedan prostor ogradjen staklom i podom kao u bioskopima – oni sto se spustaju nanize kao veoma siroke ali plitke stepenice. Na zidu je celom duzinom prostorije bio jedan ogroman ekran, upravo poput bioskopskog. Stolovi su imali oblik pultova i bili su poredjani po tim stepenicama jedan iza drugog. Za jedan „sto“ je moglo da sedne 5 do 6 osoba, i bili su poredjani u tri reda svi gledajuci u super-ekran. Sve strasno podesca na one kontrolne prostorije u Hjustonu sto kontrolisu spejs satlove, a u nekim filmovima i ceo svet. Takav je i bio osecaj, kao u filmu i to ne ceske vec holivudske produkcije.

Tu sam se i prvi put susreo sa korporativnom kulturom. Bilo je propisano oblacenje kao i urednost, ali su morali da daju odredjene povlastice lokalnoj kulturi. Cesi kada dodju na posao vole da se izuju i setaju u papucama ili patofnama… neki cak i bosi. Tako da je u propisima za oblacenje bila dodata i klauzula o dozvoljenoscu nosenja sandala. Zamislite nekog sefonju koji dolazi skockan u odelu, a na nogama sandale… sa sve carapama, pa naravno kako drugacije. Jedino sta nisu uspeli da propisu je dobar ukus, pa su ljudi dolazili obuceni po sopstvenom dozivljaju poslovnog oblacenja koje ne samo sto je u raskoraku sa estetikom vec i veoma eksplicitno ukazuje na strukturu zaposlenih, tj. narodski receno: gde li su ih samo nasli… onome ko to nije uspeo da to shvati ranije.

Kolege su bili mesana ekipa. Dva Engleza koji se medjusobno nisu podnosili, menadzer Ceh koji ima problem sa celim kontekstom racunara ali mu je uloga bila trivijalna (a to je da snosi odgovornost za postupe tehnickog predradnika, tj. jednog od tih Engleza), zatim jos dva Ceha i dva Amerikanca. Sa njima sam bio osudjen na 12 sati u akvarijumu. Takve su nam bile smene… od 12 sati. Ustanes ujutru u 6 da bi stigao na posao u 8h, pa onda nesto kao radis do 20h, i onda stignes kuci oko 21h i onda biras sta mozes da radis i zrtvujes po koji sat sna.

Posao kao posao je bio srafovski. Firma je imala metodologiju koja je vise izgledala kao ideologija i svodila se na veoma rigidnu organizaciju gde van nekih okvira nisi mogao da izadjes, a ti okviri su bili napisani na papir u vidu: 1. korak, 2. korak, 3. korak, itd. Ako nije na papiru onda se zalis nekom vec ili da stavi na papir ili da uradi – samoinicijativa se nije cenila, pre bih rekao kaznjavala samo sto zapravo niko nije imao hrabrosti da je ispolji. Kreativnost se svodila na pisanje mini programcica za licnu upotrebu koji su malo ubrzavali posao i teret dosade prebacivali na masinu. Svako je imao svoje i nije ih delio. Nasa uloga se svodila na sedenje i cekanje da nesto odapne. Za divno cudo to se desavalo veoma cesto, pogotovo tokom nocne smene. „Odapinjalo“ je svasta ali rutinski – uvek na istom mestu, sto znaci sta? Postojao je papir na kome je pisalo kako vratiti sve u normalno stanje, ali ne i popraviti. To valjda nikome nije bilo u interesu. Dobar deo posla je bilo ciscenje zapunjenih diskova, dodavanje prostora na disk, ubacivanje traka za spasavanje podataka i paljenje/gasenje kako masina tako i softvera (ovo je magicni nacin za resavanje svih problema, i da, zapisan je na papir).

Ja licno sam bio zaprepascen zastareloscu tehnologija kao i obimom kako briokratije i radne snage koji opsluzuju to cudo. Firma je ocito isla na kvantitet pre nego na kvalitet, a ako za to nisu placali vise novaca onda sam ja placao svojim nervima jer sam bio prisiljen da posao obavljam lose, a da ono sta sam mogao da odradim dobro nisam bio ovlascen da uradim. Ono sta jos uvek nisam siguran da li me je razocaralo ili dizalo ego u nebesa je cinjenica da su moje kolege bili daleko manje informisani nego ja. Neke stvari koje sam ja smatrao elementarnim znanjem, njima… recimo da im nije trebalo za obavljanje svog posla. Doduse, to i ne treba da cudi. Vremenom sam saznao da je protok ljudstva u firmi bio veoma velik i da su na kraju zaposljavali koga stignu. U nasem timu su bili ljudi koji su prethodno radili u Starbucksu kao kafedzije sa pitanjima koja se prevedena sa racunardzijskog zargona svode na: „Cemu sluzi tacka na kraju recenice?“.

Nekako su mi pozitivne strane stalno izmicale, ili su makar bile dovoljno neznatne da ih ne uzmem u obzir pojedinacno. Doduse, neke su bile demagoske i bazirane na obrnutoj psihologiji poput „Eto, naucio sam iz negativnog primera“. Elem, od dobrih stvari prvi put sam bio u prilici da radim sa nekim tehnologijama koje u Srbiji nisam imao priliku da vidim. Srecom pa je firma imala dogovor sa Ceskom drzavom o obuci kadrova, tj. drzava je obecala da ce snositi troskove obuke tako da sam se ogrebao za par skupih kurseva iako to znanje posle nisam bio u prilici da koristim. To sve lepo stoji u CV-u, samo moze da bude problem ako vas neko zaista i pita to nesto sta ste ucili, a vi shvatite da su pare bacene uzalud… nije da mi se nije desilo. No, moram priznati, prvi put sam video kako izgleda kada se firme takmice medjusobno u pridobijanju zaposlenih – to je ono sta se dogadja kada ima vise posla nego radnika, dakle retka prilika da se vidi. Od tih dodatnik uslova je bila kreditna kartica na racun firme, beneficirano zdravstveno osiguranje (ide se ubrzano i preko reda), rucak na racun firme (u vidu bonova), a za one sa vecim rangom tu su laptop, telefon, kola i sl.

U toj nadasve nadahnjujucoj atmosferi je najvise trpeo moj drustveni zivot. Na stranu to sto mi je prvi put bio da zivim sam sa svim sta to nosi sa sobom (ubrzano odrastanje, ucenje kuvanja, pranja i onim misticnih poslova koje obicno obavljaju patuljci u roditeljskom domu), sto nema mame i tate da pomognu ako ustreba, cinjenici da se danima kada radim smene (nije bilo svaki dan, vec 14 dana u proseku) ne vidim sunce (ustanes – mrak, na poslu nema prozora – mrak, zvrsis posao – mrak), vec nedostatak rutine zbog redosleda smena koji je onemogucavao bilo kakav ustaljen nacin zivota. Svodilo se na to da kada imate vremena nemate sa kim da se vidite, a dobar deo provedete spavajuci i oporavljajuci se od smene. Mene je to umalo odvelo u alkoholizam s obzirom da mi je pivo bilo najefikasnije sredstvo da me uspava (kada vam se vec ne spava prirodno, a sutra smena)… potom dva piva, tri piva, itd. dok vam se ne pretvori u uzitak i beg od stvarnosti.

Bilo mi je potrebno tri meseca da samom sebi priznam da sam pogresio, tj. da priznam sebi razocarenje. Tri meseca je trebalo da mi praksa pobije sva moja opravdanja kojima sam opravdavao tako nelogicno lose stanje u firmi. Od tog licnog priznanja pa do sledeceg posla je potrajalo skoro pola godine.

Prethodni članci:

4 firme, 4 radna iskustva, 2. deo

4 firme, 4 radna iskustva, 1. deo