Gastarbajter

Kompanija cetvrta, zemlja druga

Sledeci korak je bio malo tezi. Bio sam stranac u Ceskoj koja je malo pre toga usla u EU, te sam sa novim poslom morao da trazim i novu radnu dozvolu, a to se poslodavcima obicno ne svidja pogotovo cinjenica da moraju da cekaju vise od zakonskog perioda koji je tamo 2 meseca pocevsi od prvog dana sledeceg meseca. Zato je sve potrajalo skoro pola godine.

Isao sam na toliko razgovora sa agencijama za zaposljavanje da vise nisam mogao da nadjem ni jednu koja vec nema moj CV i profil. Sve se to pokazalo jalovim jer nikada nisam dobio ni jednu ponudu od njih, a kada jesam bolje da nisam. O tome sam vec pisao u zasebnom clanku na blogu.

Meni se posrecilo tako sto sam aplicirao za posao kod firme direktno. To nije bila bilo koja firma, vec ona o kojoj sam toliko mastao u Srbiji, ciju sam radnu stanicu kupio, za ciji sam se softver i resenja specijalizovao, o kojoj sam toliko citao i koja je moje radno iskustvo do tada ispunjavalo nekim ciljem koji treba dosegnuti. Isprva sam mislio da je ludost sto se prijavljujem jer je opste poznato (tada bilo) da zaposljavaju samo najbolje medju najboljima – za vreme “dot com” perioda (period kada je procvetao Internet) Sun je bio nesto kao Google danas, neprikosnoven i najbolji u onome sta radi ili sto bi oni rekli: “We are the dot in dot com”. (Ko razume, shvatice.)

Da sa njima nema sale uverio sam se na samom pocetku, ili zapravo pre pocetka. Nakon sto sam se prijavio za poziciju, sef me je pozvao telefonom. Razgovor je bio kratak i vise sam pitanja postavljao ja nego sef. Njegov cilj je bio da sazna moju motivaciju za prijavljivanje i da li sam upucen u to sta radi firma (ma jok, ti si!). Moj cilj je bio da se osiguram da sve ono sta sam do tada iskusio u prethodnoj firmi bude suprotno (tj. pozitivno). Mislim da je dobar deo pozitivnog utiska (tj. motivacije) bio zasnovan na tome.

Potom je usledio razgovor uzivo. Naucen “redu” u prosloj firmi i resen da udostojim potencijalnog poslodavca, obukao sam se veoma poslovno ali bez kravate (jedno od pitanja koje sam postavio je bilo vezano za odela, a posto su mi rekli da je “sto ludje, to bolje” onda sam resio da budem lud i nisam stavio kravatu). Sef je bio obucen obicno: farmerke, obicna majica, sandale i carape, a osecao se i na crni luk (dosao sam nesto malo posle rucka) pri cemu se meni otvorio apetit za pljeskavicu – nesto za sta sam ceznuo dok sam bio u Pragu. Bio je na redu tehnicki deo razgovora koji nije ni bio razgovor. Dali su mi laptop i rekli: problem je taj i taj: resi ga. Tako tri komada. Svi reseni uspesno. Potom je usledio mali predah uz objasnjenje sta je to cime se tim bavi. Zvucalo je idealno! Secate se onih ispita sto sam polagao? Onih zezalica koje sam postavljao na noge u onoj drugoj firmi u Srbiji? Onih masina koje sam kupovao? Sve je leglo na svoje mesto. Ne samo sto bih radio u idealnoj firmi, vec bih bio u prilici da se specijalizujem na onome na cemu sam zeleo i to iz prve ruke, aktivno ucestvujuci u razvoju. Nakon ovoga je usledio razgovor sa buducim kolegama. Izdriblali su me citajuci moj CV, a menadzer projekta se trudio da ustanovi da li bih bio dobar clan tima. Nakon svega usledio je razgovor sa psihologom. Ovo mi se cini da je bio najtezi deo. Kod tehnickog makar znas sta znas, znas da je odgovor tacan ili ne, ali ovde ne. Srecom i to se zavrsilo, ali sudeci po onome sta me je pitao i uporedjujuci moj zivot u Pragu posle, ja na mestu tog psihologa ne bih sam sebio dao prelaznu ocenu.

Imao sam slobodan dan tada, nije bilo smene. Vozio sam se tramvajem i telefon je zazvonio. Ponuda je pala, a sa njom je dosao i osecaj isti kao posle polozenih sertifikata: sreca kao posledica ulozenog truda i rada.

Kraj radnog odnosa u predjasnjoj firmi se zavrsio burno. Iako je sve krenulo normalno, usled neprofesionalnosti sa vise strana nivo stresa se podigao, nervi istanjili, a novac istekao. Sta se desilo? Bese juni mesec kada dadoh otkaz i otkazni rok je trebalo da se zavrsi 31. jula, medjutim kadrovsko odeljenje primeti da meni viza istice 17. jula i u dogovoru sa nekim mojim menadzerom (kojeg u zivotu nisam video, a da jesam kostalo bi ga zuba) resi da mi skrati otkazni period dok sam ja bio na odmoru te meni to niko ne kaze. Povrh svega, specijalistkinja nove agencije koja mi je radila papire, oblika krave i kvalifikacijama muljatora ne primeti taj sitan detalj, te meni bude nalozeno da napustim zemlju. Tako sam nelegalno boravio u Ceskoj neko vreme, pa cak i poceo da radim u novoj firmi neznajuci za doticni problem. U medjuvremenu mi je viza bila odbijana par puta, morao sam da putujem za Beograd pod pritiskom pravnih posledica, ali srecom i to se zavrsilo pozitivno.

Na stranu to sto sam bio u prilici da konacno radim sa omiljenim tehnologijama i da ispunim svoje profesionalne teznje (koje su se cesto svodile na to da budem u prilici da dodirnem jednu od onih velikih Sunovih masina), ali i samo radno mesto je delovalo kao mesto gde bih mogao da zivim (jos bi me i stanarina ispala jeftinije). U nasoj (pod)organizaciji je vaziko pravilo: “Ako se ne zabavljate dovoljno, obratite se sefu” pa smo cak imali i funkciju glavnog sluzbenika za zabavu. U samoj zgradi su bile prostorije za opustanje (sa udobnim foteljama i velikim TV ekranima), Xbox i WII konzolama za igru, stolom za stoni fudbal i ping pong, i sl. Pored toga nas tim je imao budzet za zabavu, te smo svakog tromesecja imali organizovane aktivnosti koje same izaberemo – nije bilo cak ni mnogo bitno da li bi se uklopile u budzet jer bi bilo na nama da platimo ono sta pretekne. Nesto slicno onoj medju-kompanijskom upucavanju u vidu igrica u Beogradu, ali ovog puta organizovanije. Tako da smo cesto isli na karting, paintball, kuglanje, rat laserima, bilijar i slicno. U samoj zgradi je bilo i tus kabina, ali njih niko nije koristio (osim mene) – to znam po mirisu koji je boravio po kancelarijama. Pricalo se da je pre krize (tj. kraha dot com perioda) svako jutro bio i besplatan dorucak u kafeteriji.

Dodatne pogodnosti zaposlenja nisu zaostajale za prethodnom firmom: zivotno osiguranje na racun firme, laptop (ovog puta i za moj rang), beneficirano medicinsko osiguranje i sl. Za razliku od prosle firme, ovde je ulagano u obuku zaposlenih na tromesecnoj bazi iz sopstvenog budzeta tako da obuka nije presusila kada je drzava zvrnula slavinu. Uz to smo imali prilike da putujemo na seminare, konferencije i slicno. Tako sam imao priliku da putujem u Minhen na obuku (u periodu dok Ceska nije bila u Sengenu, te nisam mogao da je napustam bez vazece sengenske vize), zatim u Las Vegas na konferenciju (opet viza po ubrzanom postpupku na 2 godine, zahvaljujuci firmi), a bilo je i propustenih prilika za Grenobl i slicno.

Ovde je kompanijska kultura dobila sasvim nov smisao. Koliko god je u predjasnjoj firmi samoinicijativa i kreativnost bila sputavana, ovde je bila ohrabrivana, a na duze i nagradjivana. Zapravo, od takvih stvari je zavisilo napredovanje u firmi: ako biste obavljali samo obavezni deo posla onda biste zauvek ostali tu gde ste, ali angazovanjem i unapredjivanjem se krcio put u karijeri. Prvi put mi se desilo da sam sa sefovima imao gotovo prijateljski odnos i koji su mi uvek izlazili u susret kada god bih nesto izvoljevao. Naravno, ja sam to otplacivao kvalitetom rada i angazovanjem, inace od toga ne bi bilo nista. Ono sta je bio problem su bile kolege pre nego sefovi. Kolege su bile veoma aktivne u saplitanju i sputavanju, ako nije u njihovom interesu.

Sto se samih ljudi tice, to je veoma cudna prica. Ljudi su bili veoma nekomunikativni i zatvoreni, a cesto sa veoma losim navikama po pitanju higijene. Dok je u predjasnjoj firmi bilo odredjenih propisa po tom pitanju, a zaposleni dobrim delom stranci, ovde nije bilo nikakvih propisa, a zaposleni su vecinom bili Cesi. Tehnicki nivo nije bio na nivou koji bih ja, kao fanatik, ocekivao. Ljude izgleda nije mnogo interesovala Sunova tehnologija i znali su tek onoliko koliko je bilo neophodno da obave svoj deo posla… makar oni koji nisu napustili tim vremenom. Iako nije bilo prostora za identifikaciju sa ostalim ljubiteljima, bilo je dovoljno resurasa da budem sam sebi dovoljan i da uzivam u firmi u kojoj sam planirao da ostanem vrlo dugo.

Uprkos negativnim aspektima drustvenog zivota u firmi, celo iskustvo je bilo vise nego pozitivno i definitivno postavilo standarde po kojima cu da merim svaku buducu firmu, pocev od menadzmenta, uredjenja, organizacije posla, odgovornosti, sta god. Novo znanje i iskustvo koje sam stekao je nemerljivo, ali tu se javio drugi problem: ja nikad nisam imao zelju da ostanem da zivim u Ceskoj. To je trebalo da bude prelazno resenje, a ziveci tamo nisam uspeo da ubedim sebe da je to mesto gde bih proveo ostatak zivota. Bili su to razlozi licne prirode po pitanju nacin zivota, kulture, ljudi, prijatelja… jednostavno nije to bilo ono sa cime bih pravio kompromis, a da bih bio zaista srecan moralo bi nesto da se promeni: ili oni ili ja, a to nije bilo moguce.

Prethodni članci:

4 firme, 4 radna iskustva, 3. deo

4 firme, 4 radna iskustva, 2. deo

4 firme, 4 radna iskustva, 1. deo