Gastarbajter

Ovu priču sam napisao 2006-te godine, otprilike mesec dana nakon dolaska u Prag. Bio sam tada  sveži emigrant pa mi je iz ove perspektive uvek zanimljivo da pročitam i još jednom proživim te utiske. Mislim da je tekst interesantan jer pokazuje jednu bitnu crtu našeg mentaliteta koje često sami nismo svesni – konzervativnost.

Avgust 2006, Prag

Bilo je super…

…na Košarci! Došao sam prvi, oko 18h, na teren (jedno 10 minuta autobusom od moga stana). Teren je presvučen nekim tepihom od kombinacije tartana i asvalta tako da je veoma prijatan za igru. Mrežica na košu je metalna kao u reperskim spotovima. Teren se nalazi između stambenih zgrada, vrlo domaćinska atmosfera vlada. Kad padne mrak dođe neka tetkica da izbaci ljude sa terena, ovi moji Srbi kažu da je to da se ne bi ljudi drogirali tu.
I tako, čim sam stigao zvao sam Dekija da mu javim da sam stigao i da požuri malo da se ne smorim. Deki je rekao da se presvučem i da ga sačekam, na šta sam mu ja rekao „Gde bre da se presvučem, pa čekam Dušana, presvući ću se u njegovim kolima?!“. On me pitao zašto se ne presvučem tu na licu mesta a ja sam rekao da neka baba sedi na terasi tačno 5 metara od terena. Usledila je kratka pauza a onda gromoglasan smeh i Deki je rekao „za godinu dana skidaćeš se go, to ti je ovde normalno“.
Nisam se (odmah) presvukao nego sam rešio da učim malo češki iz jedne knjižice koju uvek nosim sa sobom. Ubrzo je naišao Dušan i ponudio mi ključeve auta ali je i on napomenuo da mogu tu slobodno da se presvučem (pored terena mame se igraju sa decom na dečijem igralištu). Ništa, morao sam da poslušam da me ne bi izbacili iz društva pa sam skinuo farmerke, obukao šorc, patike itd…Utom je stigao i Deki derući se Dušanu „e čoveče, imam sad nedelju dana da prepričavam šta mi je rekao Saša malopre…“. Šta ću, smejao sam se jer sam skontao da je to normalno a i u stranoj sam zemlji, šta me briga ako neki Čeh iza zavese gleda koju boju gaća imam.
Onda je došao i Martin na motoru, njega sam prvi put upoznao. On je moj kolega, završio je elektroniku u Nišu. Dušan i Deki su mašinci pa smo se tako i podelili. Košarka je bila super, ja sam crk’o posle drugog skoka ali OK, ući ću u formu polagano. Deki skače kao manijak a ni Dule nije loš a usto je i smrtno precizan. Pošto su mašinci vazda bili bolji sportisti od ETF-ovaca, izgubili smo u ukupnom skoru 3:1 u utakmicama (ako se dobro sećam). Posle basketa sam se opušteno skinuo u gaće i malo čekao da se osušim od znoja (deca i majke se i dalje igraju u parku a neki šetaju i kučiće tu odmah pored).
Onda smo (bez Dekija) otišli na turu pića u obližnju hospodu (kafanu) gde sam ih ja častio u ime prve primljene plate. Malo smo se rapravljali oko toga ko će da plati što je njih smorilo, rekli su da kad god neko dođe iz Srbije, uvek se svađaju oko plaćanja. Pio sam standardno dobri Plzenj (Pilsner Urquell) dvanaesticu a ova dvojica nealkoholicko pivo jer voze.
Ovde ima dobar fazon da, ako si izašao kolima u grad i napiješ se, možeš da pozoveš taxi i doći će njih dvojica – jedan da te vozi kući a drugi da vozi tvoja kola kući. Dok smo sedeli u kafani, neki Česi su se okupili oko Martinovog motora i divili se.
Onda smo krenuli kući i Martin me vozio nekih 200 metara na ovom čudu – Kawasaki ZZR. Mislio sam da ću da otpadnem sa sedišta tako da sam se manijakalno držao za ručke pozadi. Hteo je da me vozi skroz do kuće ali srećom nije imao drugu kacigu sa sobom. Sve u svemu, potpuni doživljaj večeras.