Gastarbajter

Nakon celodnevnog razmišljanja o tome kako da započnem svoj prvi post na ovom blogu, pade mi na pamet da je upravo to odlična prva tema – kako početi? Kako pokrenuti stvari kada dođete u novu zemlju?

Kada jednom dobijete imigracionu vizu za SAD, sam ulazak je prilično jednostavan – kupite kartu i dođete. To je to. Jedina razlika u odnosu na turistički dolazak, je što će vas na graničnom prelazu registrovati vaš dolazak. Vi samo treba da sačekate desetak minuta dok oni završe svoj posao. Tu vam kažu da će vam zelena karta stići poštom za najkasnije 8 nedelja – procedura je tako jednostavna da ni ne primetite taj broj – 8 nedelja, to je dva meseca do vašeg prvog dokumenta. Isto važi i za broj socijalnog osiguranja (SSN) za koji se ubrzo ispostavilo da je zbog neke greške zalutao u lavirintu birokratije, pa su mi rekli da treba ponovo da se prijavim. Lutanje mog SSN-a bilo je samo početak lutanja kroz birokratiju.

Da biste dobili bilo koji dokument ovde, ili otvorili račun u banci, potrebno je da dokažete svoj identitet. To se obično radi tako što pokažete jedan ili dva dokumenta, i neki dokaz o adresi. E sad, šta se dešava kada još uvek nemate ni jedan? Odakle početi?

U banci su mi rekli da mogu da utvrde moj identitet na osnovu pasoša i vozačke dozvole iz Srbije – imaju i neku knjigu sa detaljnim opisima svih svetskih, pa i srpskih, dozvola, ličnih karata, pasoša. Ali, kako da dokažem da zaista živim na adresi koju sam prijavio? Za to mi je potrebna ovdašnja dozvola, ili ček od poslodavca sa mojom adresom. Može i račun za struju, ako je na moje ime. Da, da, kao da bi mi neko izdao stan, na moje ime, bez dokumenata…

Posao još uvek nisam imao, a ni račun za struju, možda mogu da se prijavim za dozvolu? Naravno, ali tek ako dokažem identitet – a za to mi treba, na primer, izvod iz banke sa adresom! Ne samo to, nego u DMV-a (automobilska birokratija) traže da “sakupim 6 poena u dokazivanju identiteta”! I imaju ceo spisak koliko koji dokumenat nosi poena. Vidim da od toga nema ništa i da ću morati da čekam zelenu kartu, ali se zamislim, čak i kada mi ona stigne, opet neću imati dovoljno poena. Čak i sa SSN-om, faliće mi koji poen. Kako da ubedim nekoga da stvarno živim tamo gde živim?

I taman kada sam pomislio da nema nade i da ću zauvek ostati čovek bez identiteta – u pomoć mi dođe čovekov najbolji prijatelj – mobilni telefon!

Za prepaid pakete vam ne treba ništa, operaterima je bitno samo da privuku korisnike. Pošto ne mogu kvalitetom (mobilne mreže su u Americi katastrofalno loše, ali o tome u nekom narednom postu), onda će vas privući nepostavljanjem pitanja.  Sa druge strane, ovde ne možete da kupite broj na kiosku, kao u Srbiji, nego se ipak morate registrovati kod operatera (koji će vam verovati na reč). U svakom slučaju, tu sam dobio račun za registrovanje broja i aktivaciju računa. Upravo ono što mi je trebalo – pravi, pravcati, zvanični račun sa mojim imenom i adresom!

Pokupim ja lepo taj račun, i sve što imam od srpskih dokumenata i uputim se u banku. Započnem razgovor sa bankarom Kevinom koji mi kaže da mobilni telefon nije baš neka naročita garancija, nije baš 100% siguran da mi je to adresa. Da li zaista živim baš tu, ili možda dva broja niže? Teška dilema. Sačekam da on ode kod šefa, da razmotre situaciju, i nakon par minuta, vraća se Kevin sa osmehom – može!

Nakon toga je sve išlo mnogo lakše. SSN je stigao u međuvremenu, prijava za dozvolu za “učenje vožnje” (Learner’s Permit) – uspešna (6 poena prikupljeno bez problema). Kada je zelena karta konačno stigla, sve ostalo je već bilo gotovo.

I, šta možemo da naučimo iz ove priče?

1. Mobilni telefon ja najbitnija stvar u bilo kojoj državi.
2. Banka je druga najbitnija stvar (u Americi)
3. Birokratija je svuda spora i komplikovana, i jedini način da nešto uradite je da pronađete neki način da je zaobiđete. Čak i kada izgleda jednostavno na početku!

Sve ovo je samo početak. Ubrzo sam saznao da postoji nešto mnogo bitnije od identiteta! Jedan trocifreni broj bez koga ste niko i ništa u Americi. On ne govori o tome ko ste i gde živite – on govori šta ste i kako ćete živeti. Taj broj mi je još uvek van domašaja ali ne zadugo!

O njemu, u narednom postu…