Gastarbajter

Uličica u Pragu koja vodi ka Hradu

Ovaj tekst je nastao 2006, odmah po mom dolasku u Prag. Jedna od obaveznih stvari koje morate da uradite kada se negde doselite je da prijavite svoju adresu stanovanja, obično u policiji ili nekom sličnom organu reda. Ovaj tekst opisuje moj prvi susret sa policijom za strance u Pragu, tada još uvek u staroj zgradi na Olšanskoj ulici.

Prag, jul 2006.
Praška policija za strance – prvi put


OK, znam da to zvuči kao Gestapo za početnike ali nije – to je samo jedna stara komunistička zgrada gde stranci obavljaju svoje administrativne poslove. Na žalost, u policiji za strance ne govore ni jedan strani jezik i to je prva prepreka za svakog uplašenog emigranta koji tamo dođe prvi put. Prvi put kada sam bio tamo, potrošio sam jedno 6 sati i nisam ništa uradio. Prvo, imaju 2 ulaza gde se obavljaju neki poslovi, sve piše na češkom a većina “stranaka” su Ukrajinci (to su fizički radnici koji ovde rade sve ono što Česi ne žele) i malo Moldavaca, možda i Rusa i nas ostalih jadnika. Dakle, obeshrabrujuće na svakom koraku. Prvo sam jedno 10 puta išao od jednog do drugog ulaza, zvao Šarku (sekretaricu iz firme) nekoliko puta a i ona mene jedno 10 puta, onda me zvala Renata (iz HR) koja jedva natuca engleski a pritom je upravljala autom. Ništa mi nisu pomogle a izgubio sam već par sati pokušavajući da shvatim koji formular treba da popunim da bih se “registrovao” (šta god to značilo) i gde to treba da predam. I tako, posle mnogo lutanja, slučajno stanem u jedan od naprasno formiranih redova (flash mob) i vidim da policajac u uniformi deli papiriće sa brojevima. Kad sam došao na red, kažem mu na engleskom šta mi treba pokazujući moj pasoš sa vizom i sve ponavljajući ključne reči “long term stay, registration, fa fa fa fa…”. On me srećom razumeo i tutnuo jedan papirić i dao mi malo kartonče da popunim podatke (jedno od retkih koje ima i engleski tekst, nisam ga ni uočio do tad jer je minujaturno). I, kroz nekoliko sati čekanja i odlaska na ručak u međuvremenu, dođoh na red, uđoh u kancelariju, dadoh im pasoš i kartonče. Devojka (bila je umereno ljubazna, dakle ne otvoreno neljubazna) mi dade još neki papir da popunim (nije ništa pričala pri tom, pojma nisam imao šta popunjavam, ali valjda neću u neku nevolju da se uvalim, pa u policiji sam majku mu), ja sam kao u bunilu ono popunjavao (pokušavajući da protumačim češke reči na formularu – ovaj je bio samo na češkom na žalost) i taman kad sam se ponadao da će sve ipak da bude završeno u istom danu jer je ona već uveliko nešto kuckala na kompjuteru, ona mi traži dokaz o zdravstvenom osiguranju. Jaoooo kakav magarac, imao sam fotokopiju neke izjave iz firme o tome da će oni da mi plaćaju osiguranje – taj papir sam dao u ambasadi kad su mi to isto tražili ali kao debil nisam poneo taj papir (a lepo piše na forumima da ponesem sve moguće papire koje imam kad idem u tu policiju). Hteo sam da plačem od muke, ona me vratila, rekla mi da dodjem sa tim papirom sledeći put. Samo sam je gledao tužno ali nije pomoglo…Da plačeš od muke. Ništa, izašao sam odatle, javio Šarki da su me vratili i tako…bio je četvrtak, krenuo sam kući da odmorim i oporavim se od šoka…Dobrodošao u Češku, to su mi rekli Srbi iz firme kad sam im pričao o ovome.