Gastarbajter

Dečija igračka sa motivom policije

Sticajem neželjenih okolnosti, imao sam ovih dana priliku da upoznam još jednu instituciju (nemačkog) sistema – policiju. Treba reći da Nemac, u normalnim okolnostima, nema nikakvog posla u policiji. Dakle, lična dokumenta kao i ostali administrativni poslovi gde se pojedinac sreće sa državom obavljaju se u drugim institucijama. Isto važi i za nas emigrante – sve emigrantsko-specifične administrativne poslove obavljamo u raznoraznim ustanovama koje sa policijom nemaju veze, osim što su međusobno integrisane u jedan informacioni sistem. Sa nemačkom policijom susretnete se samo u slučaju koji je povezan sa narušavanjem zakona a u kome ste i vi na neki način učestvovali. Šta se dakle dogodilo?

U sastavu moje zgrade koja ima više ulaza tj. kućnih brojeva postoji podzemna garaža za automobile. Tu ljudi, na svojim parking mestima, drže osim auta još sve i svašta – automobilske gume, bicikle, razne sitnice itd. Meni je ovo bilo čudno na početku pošto tu garažu koristi poprilično ljudi pa sam malo bio podozriv prema ideji da tu ostavljam bilo kakvu ličnu stvar osim auta. Ipak, posle nekog vremena sam kupio bicikl i, iako u dvorištu zgrade u postoji posebna prostorija za bicikle (tzv. Fahrradkeller), našao sam da je praktičnije da bicikl držim u garaži jer mi je tu lakše dostupan tj. gubi se manje vremena od trenutka kada rešiš da se provozaš biciklom do trenutka kada si napolju na istom. Dakle, negde s proleća kupih bicikl i reših da ga držim u garaži.

Pre neki dan sam, kao i uvek, sišao u garažu da bih seo u svoj auto i odvezao se na posao. Odmah primetih da mi nema bicikla. Prvi utisak je bio razočaranje („Au, i u Nemačkoj se krade!“) a posle i bes jer moje pare odoše…hm…verovatno u Poljsku. Ništa, seo sam u auto, šta ću, i otišao na posao. Kada sam stigao na posao pozvao sam telefonom hauzmajstorku (ona mi je prva pala na pamet) i prijavio joj slučaj na šta je ona rekla da joj je žao ali osiguranje zgrade koje plaćamo kroz troškove održavanja (Nebenkosten) ne pokriva krađu bicikla. Iskren da budem, zvao sam je da bih joj prijavio da je neko provalio noću u garažu ali nekako mi se čini da se nije previše zabrinula. Doduše tragova provale nije ni bilo pa je verovatno da su „specijalci“ utrčali posle nekog auta u garažu jer se vrata zatvaraju automatski posle otprilike 30-40 sekundi.  A mogli su i da uđu za nekim kroz bilo koji od ulaza u zgradu i spuste se u garažu.

Elem, hauzmajstorka mi je skrenula pažnju na detalj na koji sam sasvim zaboravio. Ja, kao i većina Nemaca (o čemu smo već pisali ovde), plaćam mnogobrojna osiguranja za koja sam oduvek sumnjao da će mi ikada trebati. Pa, hajde da okušam sreću i pozovem svog tzv. savetnika za osigranja koji je, igrom slučaja zemo, i pitam ga da li mogu da se ičemu nadam. Zemo me je obradovao jer je rekao da mi osigranje imovine stana pokriva i krađu bicikla i da mu pripremim račun od kupivine bicikla (čuvam!), kao i potvrdu da sam policiji prijavio slučaj (uh). OK, super, bar ću nešto da izvučem od osiguranja a zemo je bio prilično uveren da neće biti simbolična suma u pitanju. Moram da priznam da me prilično iznenadio svojim entuzijazmom, kao da nije u pitanju njegova firma koja treba da mi isplati novac od osiguranja.

Drugi deo:
Slučaj teške krađe u Nemačkoj II