Gastarbajter

Letnje veče u Cirihu

Sledeća obaveza je odlazak u policiju da prijavim krađu. Tu postoji nekoliko praktičnih problema. U nemačkoj policiji nisam nikada bio, u srpskoj policiji isto nisam nikada bio osim da vadim dokumenta i jednom da platim kaznu za prekoračenje brzine tako da nemam nikakvo iskustvo šta me tamo čeka. Ali dobro, gledao sam na to pozitivno – eto prilike da se nauči još nešto o zemlji domaćinu. Sledeći praktičan problem je moje tarzansko poznavanje nemačkog jezika. Ali dobro, eto još jedne prilike da treniram svoj nemački koji zbog prirode svog posla malo koristim. Dakle naoružan optimizmom našao sam na internetu gde se nalazi obližnja stanica policije tj. policijski revir (Polizeirevier) i uputih se tamo posle posla.

U policiju u Nemačkoj, za razliku od Srbije, ne može tek tako da se ušeta. To je zato što policija nema javne prostorije za građane pošto nikakve javne administrativne poslove i ne obavlja. Dakle prvo moraš da pozvoniš na interfon pa te pogledaju preko kamere i pitaju šta hoćeš. Kada prođeš taj prvi filter, ulaziš u prostor između prvih i drugih vrata i sedaš na jednu od 3 stolice da sačekaš svoj red.

Onda te, opet preko zvučnika, pozovu da uđeš kroz druga vrata i otključaju ti električnu bravu. Tek tada se nalaziš zapravo u policiji. U mom konkretnom slučaju policija je izgledala kao IT firma. Nekoliko policijaca sedi u uniformama za svojim stolovima, neki upravo odlaze sa posla a neki dolaze. Na svakom stolu nalazi se kompjuter dok neke rešetke ili jedinicu za pritvor nisam primetio. Ljubazni policijski viši komesar (POK) me je uveo u odvojenu sobu gde je seo za kompjuter, ja sa druge strane stola i počelo je pisanje moje izjave.

Ja sam, koliko god preciznije sam mogao da se izrazim, opisivao slučaj tj. osnovne detalje. Nisam zaboravio da zlurado spomenem da su kasno uveče neki mladići galamili na stranom jeziku oko zgrade i da su se ponašali sumnjivo (posle je nekom čudno zašto ne vole strance u Nemačkoj). Moram da napomenem da je policajac sa kojim sam pričao bio jako ljubazan i strpljiv iako je prijava krađe bicikla rutinska stvar u svakom velikom gradu, kako mi je potvrdio. Kada je sastavio zapisnik, odštampao je a ja sam pročitao i potpisao. Napomenuo je da, ako sam ja sam sebi ukrao bicikl, to se ne prijavljuje u policiju, čisto da znam. Primio sam k znanju i zaklimao glavom u znak razumevanja. Kada smo potpisali izjavu, odštampao mi je i papir koji potvrđuje da sam slučaj prijavio što treba da iskoristim za svoj zahtev za nadoknadu štete od osiguranja.

Nakon toga prisupili smo opisivanju detalja bicikla. U policiji imaju već pripremljenu formu za to pa je komesar samo trebao da označi određene kvadratiće tj. karakteristike bicikla. Nakon toga je odštampao taj papir, ja proverio, potvrdio i potpisao. Komesar u policiji mi je odštampao i nekoliko listova sa mojim pravima u vezi ovog slučaja i rekao da pročitam ovo kući. Isto tako potpisao sam izjavu kojom policiju ovlašćujem da se bavi moji slučajem i (valjda) podigne prijavu protiv N.N. počinioca (što bi se reklo) za učinjeno delo posebno teške krađe prema krivičnom (tj. kaznenom) zakonu Nemačke, član 242 i 243. Prepisao je i moje lične podatke iz pasoša (bio sam srećan što imam konačno normalan pasoš koji ne izgleda kao falsikovani pasoš nekog kriminalca/saradnika službi bezbednosti sa zaheftanom fotografijom).

Sve u svemu, iskustvo u policiji je, iako neprijatnim povodom, bilo prilično pozitivno. Naravno da mi bickl nikada neće naći ali eto, izvršio sam svoju građansku dužnost i obavezu i prijavio slučaj policiji. U Srbiji verovatno ovo nikada ne bih uradio ali eto u Nemačkoj sam rešio da dam šansu policiji, najviše iz radoznalosti kako taj proces izgleda ovde.

Epilog ove priče je da mi je osiguranje, u eskpresnom roku, isplatilo veći deo novca koji sam platio za kupovinu bicikla. Pouka priče je da se osiguranje isplati a da li se krađa bicikla isplati saznaću nakon što policija obavi svoj deo posla.

Povezan tekst:
Slučaj teške krađe u Nemačkoj I