Gastarbajter

Ovaj članak je napisan početkom 2007. god. Pošto mi je te godine isticala stara YU vozačka dozvola, čekao me odlazak u Srbiju i cimanje oko produženja vozačke dozvole. U Pragu sam u to vreme još uvek bio pešak-đak ali planirao sam da u jednom trenutku kupim auto pa mi je trebala važeća vozačka dozvola. Pre nego što odem u Srbiju da produžavam dozvolu, rešio sam da okušam sreću i probam da zamenim YU dozvolu za češku jer mi je neko od naših kolega u firmi rekao da se ne polažu nikakvi ispiti i slično. Ispostavilo se da sam imao debelu sreću – dobio sam vozačku dozvolu na 10 godina i to dozvolu koja ujedno važi kao međunarodna jer je izdata na standardnom obrascu EU. Češka je u to vreme masovno menjala lična dokumenta svojih građana prilagođavajući ih normama EU.

Prag, 2007.
Hod kroz institucije

Moje upoznavanje sa raznim češkim institucijama se nastavlja nesmanjenim tempom. U ponedeljak sam išao da predam zahtev za izdavanje češke vozačke dozvole. Procedura je, u suštini, prosta – popuniš formular, slika za pasoš, YU vozačka dozvola koja se deponuje ovde (ne možeš da imaš dve dozvole :) i pasoš. Kao i uvek u sličnim situacijama, najbolje je doći pre otvaranja dotične institucije i stati u red lepo i pokorno. Ovaj “Magistrat glavnog grada Praga” kako se zove institucija gde se to obavlja, otvoren je od 7h ujutru do 20h uveče. Ali, ne lezi vraže, tolika je gužva da brojeve ne daju posle 16h poslepodne pa mi ništa drugo nije ni ostalo osim da dođem rano ujutru kao vampir, pre posla. Međutim, u ponedeljak ujutru zakasnih tamo jer sam prao brdo suđa od vikenda tako da sam broj uzeo tek u 7:20h. Uzeo sam broj 215 (a kreću od nule) iz čega zaključih da je ovde veća gužva nego u policiji za strance i beše mi milo što i vlasnici čeških ličnih karata imaju prilike da uživaju u lavirintima svoje birokratije a ne samo stranci u policiji za iste.
Inače, samo mesto nije loše uopšte, prilično je moderno i osvetljeno i ima stvarno puno šaltera koji rade istu stvar – jedno 20. To zapravo i nisu pravi šatleri nego stolovi – sa jedne strane sedi službenica a s druge stolica za klijenta – sigurno obavezujući normativi Evropske unije, nema šta drugo da bude. Brojka je brzo rasla pa sam procenio da ću najkasnije do pola 9 da završim tako da nije bilo strašno čekati nekih sat vremena. Malo sam išao okolo tražeći mesto da sednem, uzeo sam informator koju izdaje ta institucija i čitao sa zanimanjem članak o tome kako se vozi metro-voz. Iz toga sam saznao da je do sada jedan čovek probao da se ubije u metrou ali mu nije uspelo a iz drugog članka da u Pragu ima 900 tramvaja na ulicama svaki dan. Kasnije mi je neko pričao da Pražani i ini redovno skaču pod točove vozova u metrou ali, jelte, nije baš uputno o tome hvaliti se u javnim glasilima.
Vreme je polako teklo i ja sam uočio jedan skromni šalter na kome je pisalo “kasa” pa sam se približio da vidim šta se tamo radi. Ljudi su plaćali 50 kruna za uslugu izdavanja vozačke dozvole (jedno 2 EUR) pa ja rekoh sebi “daj i ja da platim da me ne šalje šalteruša posle”, da bih što pre završio. Platih i to – mnogo sporo ide, žena ti traži ime da ti upiše na priznanici a moje nije razumela iako nema ni jedan specijalni češki znak a razumela je neka čudna češka prezimena te sam morao da joj dajem pasoš na uvid.
Onda sam otišao da vidim primerak popunjenog formulara pa sam primetio da sam popunio i polja koja ne treba da se popune. Bah, uzeo sam novi formular i popunio sada manje nego prošli put (“popuniti samo bela polja”, lepo piše za pismene!).
Dođe nekako i moj red i ja lepo sedoh kod službenice i rekoh joj šta hoću. Ona se nije previše žurila, ja sam polako dodavao dokumenta i onda dodadoh i onu priznanicu da sam platio kad ona dreknu “šta je, ježišmarija, ovo?!”. Ja, u čudu, rekoh da sam platio unapred da skratimo proceduru a ona kaže “jao pa Vi ne plaćate, po zakonu tom i tom, članak taj i taj, to je besplatno za Vas”. Još je i rekla da probam da povratim pare na šta ja odmahnuh rukom samo.
Onda je počela da unosi podatke u kompjuter pa me pita za državljanstvo. Ja odgovaram Srbija a ona kaže kako Srbija? Ja kažem lepo. Ona kaže kako to kada imate pasoš Jugoslavije. Onda joj ja izložim dajdžestiranu istoriju Srbije ali nije vredelo. Instistirala je da moram da imam pasoš Srbije inače će da mi upiše državljanstvo Jugoslavije. Nije vredelo što sam joj rekao da niko nema takav pasoš jer on ne postoji niti da je onda uošte moguće upisati nekome državljanstvo Srbije. Ona je ostala tvrda na to, ne prihvata nikakve argumente. Čak je gledala i koricu pasoša i čitala na ćirilici napisano “Savezna republika Jugoslavija”. Jao, stara škola, učila je ruski. Ja, šta ću, mrak mi pao na oči, kao i svaki put kad krenu problemi sa birokratijom. Onda je prešla na moju adresu stanovanja u Pragu. Kaže ne mogu da nađem taj broj, jel ste sigurni da to postoji? Ja kažem ali gospođo kako mislite da sam se prijavio u policiji, naravno da postoji taj stan, upisan u katastar nepokretnosti, sve legalno. Ona kaže znam znam i onda dodaje, neformalnije, “ali stranci se prijavljuju na svakakve adrese” međutim brzo dodade “ali ne vi, vidim da ste vi u redu”. Ja je zamolih da se potrudi više i konačno je našla adresu u kompjuteru.
Onda me ispitivala kako ja tako dobro govorim češki. Pitala me čime se ja bavim ovde (“ako smem da Vas pitam”). Ja kažem “smete – ja sam gospodin inženjer”. Ona ništa, i dalje se čudi, pokušava da nađe neko logično objašnjenje. Kaže “ali kako, inženjer, ne bavite se nečim drugim kad tako dobro govorite?”. Ja kažem “ne, ničim drugim”. Džaba ga bilo, samo je postala još sigurnija da sam neki špijun školovan negde na Balkanu, verovatno sa više identitea i pasoša, ko zna šta će mi njihova vozačka dozvola, ova što joj dajem je sigurno falsifikovana, i tako je od nekog bednog papira i piše na njoj ime države koja ne postoji 16 godina već…
Ništa, nekako je privela posao kraju, čak okrenula monitor prema meni da ja potvrdim da je sve uradila dobro, ja klimnuh glavom uz osmeh. Rekla mi je da pratim na sajtu da li mi je urađena dozvola pa da dođem kad napišu da jeste (wow, sci-fi za nas sa Balkana, ali ćutao sam), ja joj se zahvalih (na mom “savršenom” češkom) a ona se samo bledo nasmeja, uočio sam strahopoštovanje u njenim očima. Završila se još jedna Kafkijanska avantura.