Gastarbajter

Ovaj tekst je napisan negde krajem 2006. posle posete policiji za strance u Pragu radi neizbežnih administrativnih poslova. Policija za strance je najomraženija institucija u Češkoj jer je valjda jedina ne-reformisana institucija preostala u Češkoj još iz komunizma ili staljnizma, prema tome leglo korupcije u kojem možete da očekujete potpuno odsustvo humanosti u ophođenu službenika prema vama ukoliko niste došli preko neke od mnogobrojnih „veza“. Ponekad doduše posumnjam sumnjam da je i u najcrnjem staljinizmu bilo tako loše…Kao što kaže jedan moj drugar, „pre odlaska u policiju za strance (cizinecka policie) nabaci osmeh na lice, gledaj na to kao na jedan veliki cirkus i biće sve u redu“. Poslušah njegov savet juče i, spreman na najstrašnija maltretiranja, ali sa osmehom (više grimasom jer je bilo rano jutro, nije ni svanulo) na licu, krenuh u novu zgradu policije za strance u Pragu.

Dakle, ustao sam u 5 (što se mora nije teško), spremio se, stigao čak i da doručkujem mikrotalasni doručak, pogledao još jednom na karti gde i kako da stignem tamo i hrabro se zaputio u noć. Ovde u Pragu noći još uvek nisu hladne, čini mi se da kad god pogledam na TV-u koliko ima stepeni, uvek piše (optimističkih) 7 a za naredne dane uvek prognoziraju bar 10 ili 11 stepeni. Juče ujutru je isto bilo prijatno, bez vetra, bez dosadne kišice, ma milina jedna. Jutarnji špic još nije krenuo pa su i ulice bile puste (ih, koliko puta sam se kasnije od ovoga vraćao kući iz grada, ništa strašno) tako da sam se baš prijatno osećao. U prevozu lica usnulih putnika naslonjena na staklo, majstor greje kao da će sutra da nastupi smak sveta pa da se bar ogrejemo pre toga, tako da mi beše neprijatno da sedim, zadnjica mi se previše ugrejala, nije u skladu sa ustaljenim osećajem stečenim u GSP-u Beograd.

I tako, nekako dođoh do policije kad tamo u redu stoje već stotine ljudi. Dakle, tek je prošlo 6h, policija radi od pola 8 a stotine ljudi (uglavnom 90% njih su iz ex-SSSR-a) već stoji strpljivo u debelom redu. Ništa, stadoh i ja, i dalje mrkli mrak, po neko čita knjigu pod svetlošću bandera, neko sluša muziku na mp3 plejeru a grupice veselih kosookih „Rusa“ (svi su oni „Rusi“ za mene) i po neki zbunjeni Amerikanac čavrljaju ne bi li razbili monotoniju praške noći na izdisaju. Pored nas prolaze autobusi puni radničke klase Češke, ponosnih vlasnika pasoša i lične karte Češke Republike, i zblanutih lica gledaju red ispred tržnog centra (!) u kome se nalazi policija za strance (jedina u Pragu!). Već odviknuti od redova iz vremena komunizma i real socijalizma, bilo je jasno po njihovim licima da pojma nemaju o čemu se radi. Njihove uspavane glasne žice proizvodile su samo „Ježiš Marija, Kristepane, Panebože…“.

Elem, vreme je prolazilo, policija je počela da radi, i negde oko 10h sati skontao sam da nema šanse da završim glavnu stvar zbog koje sam došao tako da izađoh iz reda da odem na treći sprat gde je mnogo manja gužva da odradim bar sporednu stvar zbog koje sam došao (kao u igricama – primary target & secondary target). Secondary target sam ispunio ali na žalost, moraću da ponovim isti nivo sledeće nedelje kad ozdravim od prehlade koju sam stekao kad je svanulo, zahladilo i počeo da duva vetar (sviće oko pola 8 ovih dana, jako depresivno a tek je jesen).
I tako, prođe još jedna avantura u poslednjem ostatku komunizma, najomraženijoj instituciji među strancima u Pragu. Ono što je utešno je da sam tamo sada kao domaći, pričam češki sa službenicama, postao sam čak i gospodin za njih u obraćanju, ne smeta im što grešim padeže i milo im je što se trudim. Na posao sam stigao oko 12h, ručao i požurio na neki workshop koji je trajao do 17h. Veseo dan, mrtav sam bio kad sam stigao kući.