Gastarbajter

…a ja odoh na (ne)zasluženi odmor.  Poslednji sat na poslu pre odmora iskoristio sam da isprobam Harmony alat za crtanje. Alat je dobar ali naravno zavisi od vašeg talenta šta će da ispadne. Evo mog rezultata posle 10 minuta igranja:

Portret urađen web alatom

…ili kako obaviti uspešan šoping u Nemačkoj i osećati se dobro.

Često kada me put nanese negde u inostranstvo pokaže mi se da su prodavci tamo negde ljubazniji nego ovi ovde lokalni u Frankfurtu. Nekako ne znaju ovi lokalni da budu ljubazni i da učine da se lepo osećaš kad trošiš svoje pare. Umesto da ti učine ugođaj prijatnijim, sve su nešto mrzovoljni, moraš da ih cimaš za rukav, onda odu negde da se nikad ne vrate i, uopšte, boli ih uvo za tebe.

Čekaj malo, o kome ja pišem? O prodavcima u Frankfurtu, Beogradu ili možda Petrogradu u Rusiji? Pa, rekao bih da nema razlike. Izgleda da Evropa pati od iste boljke – neljubaznosti. Ranije dok sam živeo u Srbiji mislio sam da je samo kod nas tako, a tamo negde, “napolju”, svi prodavcu su predusretljivi i za njih je mušterija zakon i sve tako ukrug, prosto igraju oko tebe a još ti i ostave broj telefona da se posle posla vidite a sa godišnjeg odmora vam šalju razglednice. Pročitaj više…

Prvi put sam ga video i slušao uživo negde na jesen 1993. godine, na tribini koja je bila deo predizborne kampanje. Njegova energija i elokventnost su odmah ostavili utisak na mene iako sam u to vreme imao neke druge favorite. Ipak, još tada sam ga zapamtio po svojim lucidnim metaforama i vrlo plastičnom načinu izražavanja. Umeo je da objasni misao prostim rečima i da to svi prisutni shvate. Jedini problem je u tome što, kad nekome nešto objasniš prostim rečima i on to shvati – tu prestaje svaka magija. Ti shvatiš da je taj neko zapravo običan čovek a ne mesija koji će jednim promoćurnim potezom da reši sve. U to vreme, obični ljudi nisu baš bili popularni. Zašto bi neko glasao za običnog čoveka pored svih ostalih, krajnje egzotičnih likova. Pročitaj više…

Nije prošlo ni 6 meseci od kako su mi onomad ukrali biciklo jer ga nisam (uopšte) vez’o lancom a već stidljivo zagledam reklame novih bicikala koje mi ubacuju podlaci u poštansko sanduče. Ko zna, možda je to sve jedna te ista mafija – biciklistička. Prodaju pa onda kradu. Pre neki dan sam gledao jednu englesku seriju. U jednoj epizodi ubiju nekog mafijaša a onda dođu 2 lika, isto mafija, da “očiste” mesto zločina. Tu dvojicu likova dovela sobarica iz hotela, po imenu Tanja a po akcentu iz daleke Srbijice. Likovi izgledaju mračno, ne govore ništa, samo Tanja kaže “Serbian cleaners, they never leave a trace”.  Nisam znao da li da se stidim ili ponosim. Mogu samo da citiram irskog dramskog pisca Brendana Behama: “There is no such thing as bad publicity except your own obituary”. Pročitaj više…