Gastarbajter

Nije prošlo ni 6 meseci od kako su mi onomad ukrali biciklo jer ga nisam (uopšte) vez’o lancom a već stidljivo zagledam reklame novih bicikala koje mi ubacuju podlaci u poštansko sanduče. Ko zna, možda je to sve jedna te ista mafija – biciklistička. Prodaju pa onda kradu. Pre neki dan sam gledao jednu englesku seriju. U jednoj epizodi ubiju nekog mafijaša a onda dođu 2 lika, isto mafija, da „očiste“ mesto zločina. Tu dvojicu likova dovela sobarica iz hotela, po imenu Tanja a po akcentu iz daleke Srbijice. Likovi izgledaju mračno, ne govore ništa, samo Tanja kaže „Serbian cleaners, they never leave a trace“.  Nisam znao da li da se stidim ili ponosim. Mogu samo da citiram irskog dramskog pisca Brendana Behama: „There is no such thing as bad publicity except your own obituary“.

Ide proleće, barem kalendarski, pa se Nemci razmileli po prirodi, ko sa štapovima za nordijsko hodanje a ko bez štapova pa imitira da ima štapove što izgleda izuzetno komično, barem nama dembelijama sa Balkana. Oni koji se ne oslanjaju samo na sopstvene sile zajahali svoja bicikla pa kud koji mili moji. Ne smeta im ni sneg, ni minus ni orkanski vetar. Dobro, nekima nije smetao vetar ali im je drvo palo na glavu.

Dok su se Nemci intenzivno bacili na razgibavanje posle zimskog sna, Turci se bogami opasno oštre da zaposednu gradske parkove sa svojim roštiljima. Ovde čim nastupi lepo vreme, iz parkova se širi dim kobasica sa roštilja a sa zvučnika u blizini istih (kobasica) mogu da se čuju milozvučni tonovi turske folk muzike. Turbo folk može da zvuči još gore ako ne razumete reči, shvatio sam to ovde.

A bogami razmileli se i naši po Evropi od kad su nam ukinuli vize a mnogi, ni manje ni više, hoće čak  i azil. Ma nemoj, pazi da ne prevare nekog. Pa nama su vize ukinuli upravo da više ne bi imali razloga da nam odobravaju azil. Ali nisu ni naši ljudi krivi. Krivi su oni što ukidanje viza Srbiji predstavljaju kao najmanje podjednako značajan događaj kao osnivanje Dušanovog carstva. Umesto da se izvinu što smo 20 godina zbog njih bili izolovani kao hrčci u kavezu, oni se hvale na sva usta rezultatima svoje politike.

Ima jedan umetnik iz Nemačke koji nas zna bolje od nas samih. Kao onomad Arčibald Rajs što nas je upoznao i opisao, tako i ovaj umetnik danas peva o nama: