Gastarbajter

…ili kako obaviti uspešan šoping u Nemačkoj i osećati se dobro.

Često kada me put nanese negde u inostranstvo pokaže mi se da su prodavci tamo negde ljubazniji nego ovi ovde lokalni u Frankfurtu. Nekako ne znaju ovi lokalni da budu ljubazni i da učine da se lepo osećaš kad trošiš svoje pare. Umesto da ti učine ugođaj prijatnijim, sve su nešto mrzovoljni, moraš da ih cimaš za rukav, onda odu negde da se nikad ne vrate i, uopšte, boli ih uvo za tebe.

Čekaj malo, o kome ja pišem? O prodavcima u Frankfurtu, Beogradu ili možda Petrogradu u Rusiji? Pa, rekao bih da nema razlike. Izgleda da Evropa pati od iste boljke – neljubaznosti. Ranije dok sam živeo u Srbiji mislio sam da je samo kod nas tako, a tamo negde, „napolju“, svi prodavcu su predusretljivi i za njih je mušterija zakon i sve tako ukrug, prosto igraju oko tebe a još ti i ostave broj telefona da se posle posla vidite a sa godišnjeg odmora vam šalju razglednice.

Jeste tako, ali malo morgen. Svi su, uz malobrojne izuzetke koji zavise od konstelacija zvezda i ko zna čega još, do zla boga neljubazni i čine ti da se osećaš krivim što hoćeš baš u njihovoj prodavnici da potrošiš pare. Aman za aman!

Negde s jeseni prošle godine firma me poslala na jednodnevni kurs pod nazivom „Švedska poslovna kultura“ pošto sve intenzivnije sarađujemo sa našim kolegama u Švedskoj (Швецкој) . Tvorci ovog kursa izgleda smatraju da o Šveđanima ima nešto posebno da se nauči tj. da se oni toliko razlikuju od nas ostalih (kojih nas?) da na to oni moraju da nas pripreme. Kurs je, ruku na srce, malo veze imao sa Švedskom a više sa nekim socijalno-kulturološkim teorijama o generalizaciji pojedinih nacija i kultura. Sve u svemu, promašena tema da nije bilo jedne vrlo praktične stvari pred sam kraj dana.

Predavač na kursu, nadobudni polu-Šveđanin a polu-Nemac , bivši inženjer nečega a sada umišljeni guru po pitanju Švedske (poslovne) kulture nam je objasnio šta je to Lufthansa efekat. Kaže, kad god je to izvodljivo, u Nemačkoj se trudi da govori engleskim jezikom, pogotovo kada ima posla sa ljudima iz sektora usluga -. tj prodavnice, agencije itd. Primetio je to prvi put u Lufthanza avionima – kada se stjuardesama obratiš na nemačkom – jedva cede nešto kroz zube. Kada im se obratiš na engleskom – odmah osmeh zauzvrat i često čak i prekomerna ljubaznost, toliko da ti bude neprijatno. Šveđanin nije ulazio mnogo u pozadinu ovakvog ponašanja a ja bih lično tumačenja ovakvog ponašanja ostavio kvalifikovanim licima.

Bilo kako bilo, juče sam imao da obavim manju kupovinu u centru grada i to u robnoj kući Karstadt koja je, ako se to da porediti, valjda ekvivalent naše „Robne kuće Beograd“ i to iz zlatnih 70-ih ili 80-ih godina. Dakle, mnogo robe na nekoliko spratova, sve šljašti, a prodavci uglavnom sredovečne tetke iz predgrađa Frankfurta, prosečno slabo plaćene ali sa garantovanim radnim mestom, penzionim planom i radničkim savetom koji se brine za njihova prava. Zzaštićeni kao beli medved u doba globalnog otopljenja. Kada im se obraćaš na priučenom nemačkom, odmah im je jasno da si još jedan bedni imigrant koji je došao u njihovu zemlju da im otima posao. Nema veze kako izgledaš tj. kako si obučen. Ako si dobro obučen, onda si znači neki balkanska ili ruska mafija, tu se još više smrknu. Međutim, ako si turista koji je došao da potroši svoje pare u njihovoj prodavnici, situacija se onda drastično menja. Kako oni mogu da  „prepoznaju“ da si turista? Pa, samo na osnovu tvog nepoznavanja nemačkog. U takvom okruženju rešio sam da isprobam teoriju o Lufthansa efektu – šta pa imam da izgubim?

Kod Nemaca, kao i kod drugih naroda, kolektivnih obožavalaca Amerike i američkih proizvoda, najbolje pali „američki“ akcenat. Ovo treba da se praktikuje sa kolegama amerikancima sa posla – nekoliko pauza za kafu u toku radnog vremena provedenih sa njima potrebno je da uglancate svoj akcenat a onda možete u akciju.

Kod prve prodavačice sam malo pogrešio pošto sam pitao, nakon što se obratila na svom standardno arogantnom nemačkom, da li govori engleski. Malo se tu uzjogunila ali sam brzo nastavio da je zapitkujem o proizvodu koji je prodavala. Trudila se iz petnih žila da mi prozbori koju reč ili barem razume šta je pitam. Ipak, nije se ni jednom namrštila i bila je jako predusretljiva. Čak je i pozvala koleginicu da se konsultuje u vezi održavanja i da mi da neki savet. Smešno mi je bilo što ih sve razumem šta pričaju između sebe a pravio sam se da ne razumem ama ni reč i gledao tupo jednu pa drugu nadajući se da mi neko kaže neku englesku reč. Još je korisno i povremeno dodati neku tupavu američku frazu koju znate iz filmova i još po neki idiotski komentar, tipa „Oooh, I get a box too, wooow!“. Vrhunac je bio kada se i jadna prodavačica uživela i na kraju, perfektno izgovorila cenu, kao u filmovima: „Twenty nine ninetyfive“. Jedva sam ostao priseban da ne eksplodiram u smeh.

Sledeća kupovina je bila na odeljenu kozmetike. Tu je prodavac isto prišao i krenuo da izbacuje nemačke fraze 300 na sat. Već iskusan, presekao sam ga na pitanjem engleskom i dečko se pogubio pokušavajući da objasni tehniku proizvodnje jer nije mogao da nađe odgovarajući enleski termin da mi kaže da je ta krema „ulupana“ kao šlag pa je umesto reči „whip“ koristio reč „boxed“ pošto nije mogao da se seti adekvatnog prevoda nemačkog glagola „schlagen“ (od koje smo mi  izveli reč „šlag“, na primer za tortu). Bio je stvarno predusretljiv i rešio sam da kupim to a kada sam plaćao, rekao mi je da iz taj proizvod sleduje i jedan od dva poklona – „bla bla bla 1″ i „bla bla bla 2″ pri čemu su neke reči bile nemačke. Rekao sam mu samo „bla bla bla what?“ i on je rekao: „ma nema veze, daću vam oba poklona“. Bilo mu je neprijatno što ne zna prevod na engleski pa mu je lakše da uvali oba, bez dodatnih objašnjena. Ovakav servis nikada, potpisujem, ne bih dobio da sam mu se obraćao na nemačkom, makar mi izgovor bio i perfektan.

I za kraj, moram da kažem da sam i večerao u tajlandskom restoranu gde jedva znaju 2 reči engleskog ali sam bio uporan u tome da pričam engleski. Čak sam se i žalio na salatu i prišla su 3 konobara da mi objasne šta sve ima unutra i da li je u skladu sa onim što je pisalo na meniju.

Na kraju, mogu da zaključim da Lufthansa efekat zaista funkcioniše, čak toliko dobro da ću ga koristiti kada god to nije kontra-produktivno tj. kad ima šanse da ću samo engleskim uspeti da se sporazumem sa prodavcem.

Savet za kraj: ako se pravite da ste turista iz zemlje u kojoj se govori engleski, prvo se snabdite gotovim novcem jer mogu lako da vas provale kada im date svoju „ić“ kreditnu kartu – nisu ni Nemci (više) mutavi.