Gastarbajter

I dalje se iznenađujem kada otkrijem koliko su ljudi ovde u Nemačkoj štedljivi. Ne radi se tu samo o odvajanju novca od plate radi neke namenske štednje kao što je penzija, štednja za stan, investicije u neke fondove ili slično. To je manje-više očigledna stvar – ako imaš neki višak gotovine, probaš da ga uštediš na neki način.

Ali, u Nemačkoj je štednja sveprožimajuća društvena opsesija, glavni nacionalni prioritet, cilj svakog novorođenčeta i verovatno prva reč koju svaki Nemac nauči – “sparen!”. Tek što su iz upotrebe eliminisali WC šolje sa platformom gde može da se kao na dlanu razgleda “minuli rad”, Nemci su našli svoju novu zanimaciju – kako uštedeti na svemu i svačemu.
Na primer kupovina životnih namirnica. Najbogatiji čovek u Nemačkoj je vlasnik lanca najjeftinijih prodavnica hrane, “Aldi”. Ovo dovoljno govori koliko mu dobro ide posao. I pored toga što ima minimalne marže da bi držao tako niske cene proizvoda, čovek ostvaruje milijarde eura zarade godišnje.
Ostale razvijene zemlje u EU, na pr. Francuska, često se žale na Nemačku što ne podstiče potrošnju svojih građana. Kada Nemci malo kupuju to se oseti u svim zemljama jer Nemačka, kao tržište od 80 miliona platežno sposobnih ljudi, uvozi iz inostranstva manje proizvoda. Nemačka vlada čak ima i mnogobrojne budžetske podsticaje svojim građanima kojima ih ohrabruje da štede novac, uglavnom za stare dane ili za kupovinu nekretnina. Tako da, kad nekom ovde kažem da ne koristim te podsticaje, on mi odmah kaže da “bacam novac”, pa me odmah bude sramota što ne odvajam deo plate u neke od tih fondova. U neku ruku je u pravu pošto se i od mog poreza na platu stimulišu ostali građani Nemačke da štede.
Ali, štednja se kod Nemaca ne završava samo na štednji novca. Značajan trend koji se ovde pojavio u poslednjih 20-ak godina, paralelno sa jačanjem uticaja stranke Zelenih, je štednja svakojakih resursa. U kombinaciji sa izuzetno skupim resursima (struja, voda, gas) i manijakalnoj sklonosti ka svakom vidu štednje, prosečna godišnja potrošnja svih ovih resursa po glavi stanovnika je u Nemačkoj među najnižima u Evropi. E to nas, imigrante iz zemalja gde se ljudi baš i ne sekiraju oko potrošnje vode i sl., malo boli po džepu. Jer, kao što student mašinstva na može da položi diferencijalne ispite da bi se prebacio na bogosloviju, tako ni ja ne mogu za godinu dana da se naučim da racionalno koristim resurse. Na primer, da smanjim korišćenje vode za 50% za koliko se razlikuje prosek u Nemačkoj u odnosu na proseke u južno i istočno-evropskim zemljama.
Ipak, ova štednja struje, vode, gasa i svega ostalog mogućeg nije još uvek ono što me fascinira. Naime, ovde su otišli još dalje. Toliko daleko da, na primer, zidaju kuće bez grejanja. To možda nije čudno u Maroku, ali u hladnoj, kontinentalnoj zemlji kao što je Nemačka, bogami mene zapanjuje.
Kako se onda greju ako nemaju radijatore, pitao sam ja naivno kolegu sa posla? Pa, “greju se toplotom svojih tela”. OK, ja imam bujnu maštu ali mi nije jasno kako uspevaju da proizvedu toliku toplotu da zagreju onolike kućerde?! Pa, tako lepo – ne otvaraju prozore nikada. Imaju centralni sistem za klimatizaciju koji filtrira sve vreme vazduh i pospešuju cirkulaciju istog kroz sve prostorije u kući. Specijalni filteri čiste vazduh između ostalog i od mirisa. Jedino mi nije jasno odakle se generiše kiseonik, valjda je i to rešeno nekako.
Sledeća stvar je sakupljanje kišnice. Neki je sakupljaju samo da bi imali dovoljno vode za ispiranje WC šolje a neki je bogami i prečišćuju i koriste za piće. Vodu greju preko solarnih panela a bogami i korišćenjem geo-termalne energije. To nisam baš najbolje shvatio ali valjda je štos u tome da se iskopaju 2 kanala ispod kuće do dubine od jedno 100 metara a onda voda cirkuliše kroz te kanale gore-dole i tu se nekako stvara razlika temperature koja generiše energiju dovoljnu da se zagreje voda za tuširanje.
Za mene sve ovo zvuči kao naučna fantastika, ali ove metode štednje resursa se uveliko koriste. Imam dosta kolega na posklu koji imaju kuće i bogami neki od njih imaju sve ovo što sam pobrojao a još dolaze na posao i biciklom, da uštede na benzinu i sagore višak kalorija u organizmu (treba život da se produži i iskoristi penzija u koju se investira).
Na kraju, ne mogu da kažem da su ljudi ovde stipse. Pre bih rekao da mudro štede da bi investirali u budućnost. Ni jedan od ovih metoda štednje se ne isplaćuje brzo nego tek posle 20 ili više godina. Za nas sa malo južnijim mentalitetom taj period isplativosti investicije je valjda ono što ga čini ne-atraktivnim :)

Svi mitovi o dijaspori