Gastarbajter

Nakon 270 dana provedenih radeci u spanskoj firmi skupilo mi se dovoljno utisaka da ih saberem u clanak. Namerno sam upotrebio broj dana, a ne meseci da bi zvucalo impozantnije od jednocifrenog broja 9 te dao ovom clanku malo na tezini. No, iako je doticni vremenski period dovoljan da se iznese dete na ovaj svet, slazem se u oceni da nije dovoljno dug da se donese verna ocena radne kulture nekog naroda. Tako da taj deo ostavljam sociolozima i ekonomistima, a ja cu se ovde osvrnuti samo na neke licne utiske iz mog suzenog okruzenja.

Prva stvar na koju se pomisli kada se kaze Spanija (u kontekstu rada) je verovatno lenjost. Ko god je imao prilike da radi i saradjuje sa Spancima sigurno je vrlo brzo stekao utisak da su lenji i spori, rokovi sluze da se probijaju, rezultati kasne i varljivog su kvaliteta.  Spanskom stereotipu ne ide u prilog ni, po mom skromnom misljenju, najbolji spanski izum – siesta, za koju se misli da uvek padne posle rucka u sred radnog vremena. Iako bi ovo donekle vazilo na jugu i Kanarskim ostrvima, a ruku na srce, Andaluzani i jesu najzasluzniji za sve spanske stereotipe, u ostatku Spanije ovo je vise izuzetak nego pravilo. Radna nedelja je kao i svugde u Evropi 40 sati, pa i leti, a za siestu se nadje vremena uglavnom vikendom i, naravno, ne ulazi u placeno radno vreme. Svakako, ako izadjete na kraju radnog vremena gledace vas popreko (jer, je l’ te izlazite “ranije” ili ne radite dovoljno), a isplata prekovremenog je izuzetak, a ne pravilo. Shodno tome, u praksi se vise sati provodi na poslu nego sto nam stereotip kazuje.

Odakle onda dolazi taj stereotip? Jednostavno, nije stvar u radu ili neradu, stvar je u organizaciji, tj. nedostatku iste – dezorganizaciji. Popularne organizacione metode koje sam imao prilike da vidim, a i da cujem od drugih, uglavnom se svode na: povuci-potegni, stap-i-kanap, o-ruk, juriiiis-drugovi, a veoma cesto i na metodu vadjenja krajnika kroz debelo crevo. Posledice toga su, pored alteracije duhovnog stanja radnika u vidu stresa i frustracije, veliki gubitak vremena, resurasa kao i obavljanje jednog posla vise puta. Na ovaj stereotip utice jos faktora koji se nadovezuju na kljucni problem organizacije, a to su: improvizacija, blef, odustvo komunikacije i slicno.

Ovde bih se nadovezao na pretodhni clanak vezan za utiske iz Spanije i to na dve stvari: prva je da je Spancima drustveni zivot dosta vazniji od profesionalnog, te svakako Spanija ne predstavlja primer zemlje gde bi se dostigao profesionalni vrhunac svetskog glasa (vrhunac se postigne zapravo veoma brzo, ali bez glasa cak ni lokalnog); te druga stvar bi bila slicnost izmedju poslovnih praksi u Spaniji i Srbiji, te svakako olaksava integraciju na novo radno mesto, profesionalno okruzenje kao i mogucnost da se upotrebe sve prethodno stecene vestine prezivljavanja na radnom mestu.