Gastarbajter

Kao što je vidovita hobotnica predvidela, Španija je postala prvak sveta. Malo je reći da Španijom vlada euforija. U Madridu, kao što je i inače običaj, svi su se uputili ka glavnim fontama da tamo obeleže pobedu. Lumpovanje je trajalo do ranog jutra uprkos tome što je ponedeljak radni dan. Svi koji se nisu osećali kao Španci u ovom trenutku to zaboravljaju pa to „jedinstvo“ utiče čak i na protivnike fudbala da omekšaju u učestvuju u opštom nacionalnom veselju, pa i da budu ponosni što su Španci.

Ništa od ovoga nije neuobičajeno niti čudno. Način na koji se proslavlja ovako velik događaj je manje-više isti gotovo svugde gde fudbal ima toliki značaj. Ono šta je interesantno je pozadina svega kao i političke i ekonomske okolnosti u kojima se zemlja nalazi.

Nakon iskustva u Srbije, čovek vrlo brzo uoči neke čudne stvari. Naime, mediji se u jednom trenutku bave isključivo apokaliptičnim predviđanjima o propasti ekonomije, beznađu i opštoj tragediji koja je spopala zemlju uglavnom zahvaljujući kliki na vlasti. Naprasno, sve to postaje mnogo manje bitno – štrajkove, besparicu, istorijsku nezaposlenost, porast poreza kao i ekonomske reforme na račun radnika, sve to zamenjuje fudbal i nacionalni ponos. Što se teže živi to se više nacionalna ideja diže u neba i traži se stegne kajš, da se žrtvuje dostojanstvo i trpi loš život da bi se profit (multi)nacionalnih korporacija održao na očekivanom nivou. Kanalisanje toga se postiže, očito, kroz fudbal.

Celoj stvari ne ide ni malo u prilog da će fudbalska asocijacija, koja ja pritom privatno vlasništvo, dobiti 24.4  miliona za pobedu i 18.9 miliona evra za ulazak u finale od FIFE, a od toga će svaki igrač dobiti 600,000 evra (plus 120,000 za učešće u finalu). Jedino teši činjenica da će i oni morati da plate porez, te će od te sume (makar od igrača) da ode 40%. Ta suma gde će ići – verovatno na subvencionisanje kapitala, pre nego bilo gde drugde kako je to već i do sada bio slučaj. Kada govorimo o ovakvim sumama, teško je identifikovati se i sa reprezentacijom kao i sa nacionalnim ponosom koji traži da se živi na kredit i jedva sklapati kraj sa krajem, dok najveći zagovornici te ideje ubiraju astronomske cifre kao i ranije. Levo orijentisane političke partije su predložile fudbalerima da doniraju deo novca za društvena davanja. Svakako, ta donacija bi im donela i smanjenje poreza i do 25% tako da im se nacionalni ponos višestruko isplati.

U ovakvim situacijama se uvek setim Ducija Simonovica koji, iako na pomalo ekstravagantan i ekscentrican nacin, govori o sustini velikih sportskih nadmetanja. Iako se te stvari ne vide kada se živi dobro, u trenucima krize se skriva mnogo teže.

Povezani članci:

Oktopod Paul kaže: Španija će biti prvak sveta
Neću da budem Švabo u dotiranom filmu

ISPRAVKA: Podaci o novcanom iznosu su bili pogresni u prvoj verziji clanka. Ispravljeno u skladu sa izvorom:

http://www.lavozdegalicia.es/deportes/mundialsudafrica2010/2010/07/10/00031278761469281696632.htm

DOPUNA: Nakon par sajtova koji su linkovali ovaj tekst, moram da napomenem da se ovaj tekst ne odnosi na vladu Srbije niti na situaciju u Srbiji vec na Spaniju. S obzirom da tu zivim poslednjih godina i ovaj blog je uglavnom posvecen zivotu u dijaspori, onda je logicno da se i ovaj tekst odnosi upravo na stanje u spanskom drustvu.

DOPUNA2: Radi pojasnjenja – dok se u svetu vidi slavlje Spanije zbog pobede, ovo je realnost: