Gastarbajter

Avion sleće u Vašington

Povratak u Frankfurt sa dalekih ostrva u južnom Pacifiku odvija se etapno. Posle jedno 15h što letenja što lagane šetnje i dremanja po simpatičnim aerodromima Amerike sleteli smo na našu poslednju usputnu stanicu. Vašington iz aviona izgleda nam lepo valjda jer smo totalno rasterećeni posle tronedeljnog odmora. Nikakvo kašnjenje nas ne izbacuje iz takta iako avion već neprijatno dugo rula po pisti i imamo samo 1h da se ukrcamo na sledeći avion, let za Frankfurt. Kapetan nešto brblja u mikrofon avionskim jezikom a mi smo toliko opušteni da ni ne slušamo pažljivo njegova slovesa. U jednom trenutku mi se učini da je rekao da putnici koji letove nastavljaju ka Evropi treba da se obrate na šalter Continentala za instrukcije jer su svi letovi otkazani. Hm, lakomisleno odbacujemo ovu informaciju kao da se nas ne tiče a koliko vidim okolo ni ostali putnici se ne uzbuđuju. Valjda zato što većina ni ne nastavlja dalje, oko nas su sve sami Ameri.

Haos u D.C.

Iskrcavamo se iz aviona na gejt i tamo nas zapljuskuje haotično kretanje ljudi u svim mogućim smerovima. Svuda po podu naslonjeni na zidove sede ljudi sa laptopovima, ajfonovima i ajpadovima i zadubljeno surfuju. Više nas ne fascinira ništa u vezi američkih aerodroma. Ni tepihom prekriti podovi ni nedostatak prodavnica i fri-šopova. Odjednom nam Amerika nije više tako simpatična.

Veštinom japanskog ninđe primorani smo da izbegavamo talase mahnitih putnika sa otkazanih letova. U tom trenutku shvatamo da smo i mi jedni od tih. Danas ne letimo nikuda više. Au, šta sad? Adrenalin se podiže na odgovarajući nivo pa i mi pomahnitali počinjemo da se krećemo ka šalteru Continentala sa crnim slutnjama. Kako se približavamo shvatamo da sve više ljudi ide u istom smeru. Dolazimo do šaltera a tamo se izvijugao beskonačan red putnika-nesrećnika kao da se dele besplatne akcije u pošti u Takovskoj. Samo što ovde neki još i plaču a neki udaraju pesnicama o šalter.

Dolazimo konačno na red posle uplakane devojke koja je očigledno nezadovoljna dobijenim “instrukcijama”. Ljudi u redu iza nas mašu pesnicama, a začuđujuće spokojna službenica nam saopštava da nam je let otkazan zbog vulkanske aktivnosti na Islandu i da nas je bukirala na prvi sledeći let za Frankfurt za 6 dana. I uverava nas da imamo sreće. Još nam tutnula u ruke neki papirić sa brojem telefona da zovemo i rezervišemo što pre hotel u Vašingtonu. U šoku smo od količine hotelskih noćenja za koja treba da neplanirano izdvojimo novac. Službenica nam savetuje da što pre pokušamo da rezervišemo hotel jer će ubrzo sve da ode. Continental ne snosi nikakve troškove hotela. Ni jedno osiguranje na svetu ne pokriva ovakve slučajeve.

Čekajući prtljag

Ne shvatamo sasvim ozbiljno savet službenice pa smo tako rešili da prvo dođemo do našeg prtljaga a onda konsolidujemo misli i tek nakon toga nađemo internet terminal i pokušamo da nađemo neki smeštaj. Izlazimo sa gejta u hol aerodroma i upućujemo se ka pokretnim trakama koje voze kofere sa našeg leta. Našeg prtljaga naravno nema jer smo originalno trebali da nastavimo dalje. Odlazimo da kancelarije za prtljag još uvek ubeđeni da u Americi sve mora da ispadne dobro na kraju. Gomile crnih radnika na aerodromu lenjo prebacuju  nepodignut prtljag sa traka na svoja kolica i voza to sve ka gomilicama kofera skupljenih svuda po aerodromu. Počinjemo da paničimo. Službenica obrađuje naš slučaj i izveštava nas da ćemo prtljag da dobijemo za 2 do 4 sata. Sažaljivo nas gleda kada izražavamo nevericu da toliko dugo mora da se čeka da prebace prtljag ovamo. Da nas uteši, daje nam neke putničke komplete sa četkicama za zube i ostalim. OK, imamo 2-4h da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Mrtvi smo gladni od svih šokova pa dugo razmišljamo da li da izaberemo Starbucks ili Mac. Na kraju pobeđuje Starbucks jer tamo manje smrdi. Sedimo tamo i jedemo neke bajate kifle jer je već poslepodne u Vašingtonu i aerodromska košnica se polako prazni, niko više ne priprema nikakvu svežu hranu po restoranima. Na prtljag čeka još samo grupa glasnih Rusa u kožnim jaknama i glanc sjajnim šimikama. Što bi se tamo reklo – “Russian mafia”. Malo se šalimo na tu temu ali pošto se šalimo na istom jeziku, radimo to diskretno da nas ne čuju. Nedostatak laptopa več počinje hronično da nas boli pošto nigde u okolini ne nalazimo internet terminal. Bah, u zemlji ljubitelja svakakvih gadgeta gde, umesto socijalne pomoći, država sponzoriše besplatan internet, u holu prestoničkog aerodroma jedine preostale supersile na svetu, nema nigde kompjutera da se za pare priključiš na internet. Volonteri koji rade na šalterima za informacije nemaju pojma gde može da se nađe tako nešto. Upućuju nas na telefonske govornice između ženskog i muškog WC-a. Od muke odlazimo ipak u WC.

Penjemo se očajni na gornji sprat terminala Dulles aerodroma a tamo pusto. Šalteri se polako zatvaraju jer se već približava aprilsko petak-veče i smanjuje se broj putnika na aerodromu. Ko je hteo već je otišao, kongres je završio zasedanje za ovu nedelju a Klintonka je i tako u Kini. Obama danas izgleda nije u gradu pošto policije nema nigde na vidiku. Jedva pronalazimo 2 uniformisana policicajca da ih priupitamo za internet. Naime, sinula mi je na um genijalna ideja da kontaktiram kuma u Njujorku, nekako se dokotrljamo do njega i noćimo tamo. Pojma nemam dal’ je čovek uopšte u gradu ili je opet otputovao na Dominikanu za vikend. Nemam ni njegov broj telefona. Sve što mogu je da probam da ga nađem na chatu na netu. Za to mi treba kompjuter.

Policija

Prilazimo policajcima i ja izgovaram frazu iz američkih trash policijskih filmova “Good day, officers” pokušavajući da izgledam što bezazlenije. Oni me lenjo gledaju i ćute samo. Hm, gutam knedlu. Prvo što smo pitali bilo je koliko je DC udaljen od NY i kako tamo može da se stigne. Rekoše najbolje vozom. Uuu, super, američki ultra-moderni-brzi vozovi, pomislih ja. A onda, “ček, tako nešto ne postoji. Ko je još čuo za američke brze vozove?”. Elem, AmTrak putuje oko 4h do NY a poslednji kreće, smatraju policajci, oko 22h. Imamo još nekih 4 sata da dobijemo prtljag, kontaktiramo kuma, on potvrdi da je u NY i da možemo da dođemo. Deluje izvodljivo ali i dalje ne znam kako da ga kontaktiramo. Objašnjavamo policajcima situaciju, ne izgleda kao da će da nas hapse zbog terorizma i slično i jedan se čak nudi da mi da svoj mobilni da se ulogujem na chat i potražim kuma. Jao, sreća sreća radost! Daje mi svoj pametni telefon i ja se nekako ulogujem kuckajuci po onoj nacrtanoj tastaturi svojim debelim kažiprstom ali kuma nema online. Uh, peh. Ček da vidimo dal imam broj telefona u mejlovima. Imam neki stari, taj više ne važi. Ček da vidim ko je online a mogao bi da ima njegov broj. Pojma nemam ja da je u Evropi već noć i da svi spavaju. Svi osim C! C mi daje broj telefona, hvala mu kao rodu rođenom! Nespretno tipkam slova zahvalnosti i nekako se izlogujem iz policajčevog telefona. On je sve vreme čitao moj srpski chat dijalog i sve što je mogao da pročita bilo je: “…DC…NYC…Rockafeller center…banka…”. Rekao mi je da ništa nije razumeo ali je ponovio ove ključne reči. Ispružili smo ruke da nam stave lisice jer u zatvoru bar daju da se jede a ne može američki zatvor da bude loš, ta to je sila na svim poljima. I dalje odbija da nas uhapsi već nam, naprotiv, želi puno sreće i šalje nas u neizvesno. Ja ga molim da sačeka još malo, možda će mi trebati opet internet. Zovem kuma na telefon a javlja se mašina. Au, sigurno je otputovao. Ništa, zahvaljujemo se policajcima, hoćemo na pivo da ih vodimo posle smene ali razumeju oni dobro da ćemo mi ko zna gde biti posle njihove smene te se kulturno zahvaljuju i kreću na patrolu po aerodromu. Vraćamo se, slomljena duha, u Starbucks odmah pored WC-a i govornica, da popijemo čaj a onda zovemo hotele sa govornice.

Put za NY

Dok smo pili čaj i odvlačili misli pokušavajući da razumemo o čemu priča susedna indijska familija a pričali su na engleskom, meni zvoni telefon. Eto kuma, zove. Ura! Kaže da je u NYC i da dođemo, našao je na internetu kad imamo voz, košta mnogo al’ šta košta da košta, moramo nekako da dođemo do Njujorka. Ohrabreni vestima idemo opet do volontera na informacijama da nam objasne kako da stignemo sa aerodroma do železničke stanice sa koje ide voz. Volonteri su korisni tačno onoliko koliko su plaćeni a bolje da se ni ne nadaju da će ih ikad zaposliti. Neki putnik, čuvši razgovor i sažalivši se na putnika-namernika iz daleke tuđine, upućuje nas na tzv. Super Shuttle službu. Wow, zvuči do jaja, osetićemo i mi jednom sav komfor koji ova obećana zemlja nudi umornom putniku. No gle čuda, Supper Shuttle je jedan običan kombi to jest maršrutka po-russki. Običan kombi sa uzanim sedištima koji se vozi okolo-naokolo jer ostavlja putnike po celoj tzv. greater Washingon area. Treba nam 1h da se dovučemo do železničke stanice jer, gle čuda, metro prestonički ne ide čak do aerodroma. Kupujemo brzo karte, naravno na automatu  se ne prima moja kreditna kartica iako nam je ljubezna crnkinja objasnila kako da koristimo isti. Odlazimo na šalter gde nam lenji, treba li reći koje boje kože službenik, izdaje karte. Papreno nas košta ali i dalje mnogo manje nego da smo hotel platili. Trčimo na peron jer voz kao samo što nije krenuo, požur’te putnici. Trčeći tako primećujemo grupu Amiša kako se slikaju u holu prelepe Union železničke i metro stanice. Kad dođosmo do ulaza na peron tamo opet dele besplatne akcije tj. naš red se otegao taman do šaltera sa informacijama. Pitamo još jednog sina afričkih robova naivno  ‘oće li voz na vreme. On kaže neće, nešto tamo na koloseku nije u redu, evo baš majtori, vredni udarnici, udruženi imigranti svih zemalja, vuku  lokomotivu. Uveseljava nas crnkinja ispred nas u redu svojim glasnim razgovorom preko mobilnog. Sve zvuči kao u filmovima i serijama koje smo toliko puta razdragano imali priliku da gledamo na televizijama. Mrtvi smo umorni, nekako se ukrcavamo na voz koji kasni 2h u polasku.

Dolazak na Penn Station

Usput se voz kvario pa je, u mrkloj noći, prolazio kondukter sa fenjerom kroz vagon da obavesti da se radi na otklanjanju kvara iako on lično ne zna mnogo o prirodi istog a i da zna nije ovlašćen da priča. Možda mi se fenjer i učinio. Sedeli smo u takozvanom “quiet car” ili po naški tihom vagonu što znači da ne sme glasno da se priča jer ljudi hoće da otpočnu posle duge radne nedelje na slabo plaćenim ali zato sigurnim državnim jaslama. Nekako je voz prispeo na konačnu stanicu u Njujorku i mi se, mrtvosani, iskrcasmo na peron.

A tu scena nalik na film “Besktvo iz Njujorka”. Razbacane novine raznosi vetar, zidovi oblepljeni belim keramičim pločicama koje su išarane kao WC u KST-u. Po podovima sede klošari pardon beskućnici koji su se tu zavukli da se sklone od hladnoće Njujorške noći. Neka klošarka čiji pol razaznah samo po glasu jer inače od straha nisam gledao  po stranama, pruža ruke ka prolaznicima i govori: “gospođo, da nemate slučajno da mi pozajmite maramicu da obrišem svoje umazane naočare?”. Trudimo se da gledamo pravo gde, u daljini, opažamo izlaz i ulična svetla te se krećemo sa našim, egzotičnim nalepnicama oblepljenim, koferima ka istim. Tamo izlazim na ivicu trotoara i derem se “taksi!”. Jednom i ja da viknem kao mnogo puta pre mene Keri Bredšo. Tu se momentalno parkiraju 2 automobila, oba indijska taksista iskaču istovremeno i na Bengali jeziku počinju da se raspravljaju koga sam ja od njih zapravo zaustavio. Otimaju nam kofere, svako po jedan, te su mi ruke razapete između dvojice bradonja sa turbanima očajnički pokušavajući da sačuvam svoj mali imetak. Okolo se okrećem ne bih li uočio patrolu ljubaznih policajaca, ali avaj, nije ovo Vašington već Njujork. Sa interesovanjem nas gleda grupica Portorikanaca koji greju ruke iznad kante sa zapaljenim đubretom. Nekako otimam kofer jednom od taksista i ubacujem sve stvari u jedan auto. Sedamo na kožna sedišta i kroz proziorče govorimo taksisti gde da nas vozi. Posle 5 minuta urnebesne vožnje stižemo na ugao taj i taj, tamo su sve uglovi, izlazimo iz auta, plaćamo taksisti plus masna napojnica. Iz grupe opakih motorista u blizini nas izdvaja se silueta. Gle, to je moj kum, dugo se nismo videli, spasioče naš u nevolji. Odveo nas svojoj kući, napojio, nahranio i zaspasmo mi snom pravednika.