Gastarbajter

Živim u strahu da ću se jednog jutra probuditi sa bolom u grudima, oznojen, bled i uznemiren. Tako ja zamišljam simptome nostalgije. Ono što Nemci nazivaju Heimweh odnosno, u bukvalnom prevodu, “bol za domom” valja je postao standardan izgovor za bilo kakav problem izazvan činjenicom da ne živiš u “svojoj zemlji”.

Šta je, dođavola, uopšte svoja zemlja? Ona postoji samo u našem sećanju. Ono što smo za sobom ostavili nastavilo je da živi nezavisno od nas. Možemo da se vratimo na ista mesta ali ona će biti samo bleda kopija naših sećanja.

Da li ste ikada sreli osobu u koju ste nekada bili zaljubljeni posle zaista mnogo vremena? Da li ste primetili da realnost nema nikakve veze više sa vašim sećanjima? Tako je to i sa “svojom zemljom” koju sam za sobom ostavio. Nje više nema nigde osim u mojim sećanjima.

Često razmišljam o tome šta je to zaista nostalgija? Osećanje da je lakše živeti tamo negde gde govore vaš jezik? Osećanje da je lakše jesti go*na koja vam servira “naš” čovek umesto istog tog od “tuđina”? Valjda svako ima neku svoju deifniciju nostalgije. Isto kao i svoje razloge za odlazak.

Meni se još uvek se nije desilo i još uvek sam u iščekivanju.

Prvo moje inostranstvo bio je romantični Prag, sa flegmatičnim Česima i razuzdanim stranim turistima. Sećam se kad sam jednom sedeo u bašti kafea gore na Žižkovu i ispijao pivo sa drugarom. Sa druge strane ulice prolazila je horda pijanih Engleza, svi goli do pojasa. Jedan od njih je pokušao u jednom trenutku da se uzvere uza zid zgrade kao Spajdermen. Malko je visio metar iznad zemlje a onda pao na zadnjicu. Ja i ortak smo se samo ćutke pogledali.

Ipak, ubedljivo najjači utisak kada sam iz Beograda jednog letnjeg dana doputovao u Prag bilo je “au, je*ote. Sve, ali baš sve je drugačije”. I dan danas me drži taj utisak o životu u inostranstvu. Naravno, poređenjima između ovde (inostranstvo) i tamo (valjda ne-inostranstvo) ne mogu da pobegnem. Prihvatam ih kao nužno zlo ali ne dozvoljavam da mi formiraju mišljenje. Sve je drugačije i odlično što je tako. Zato sam i otišao.