Život u inostranstvu: čekajući nostalgiju
Živim u strahu da ću se jednog jutra probuditi sa bolom u grudima, oznojen, bled i uznemiren. Tako ja zamišljam simptome nostalgije. Ono što Nemci nazivaju Heimweh odnosno, u bukvalnom prevodu, “bol za domom” valja je postao standardan izgovor za bilo kakav problem izazvan činjenicom da ne živiš u “svojoj zemlji”.
Šta je, dođavola, uopšte svoja zemlja? Ona postoji samo u našem sećanju. Ono što smo za sobom ostavili nastavilo je da živi nezavisno od nas. Možemo da se vratimo na ista mesta ali ona će biti samo bleda kopija naših sećanja.
Da li ste ikada sreli osobu u koju ste nekada bili zaljubljeni posle zaista mnogo vremena? Da li ste primetili da realnost nema nikakve veze više sa vašim sećanjima? Tako je to i sa “svojom zemljom” koju sam za sobom ostavio. Nje više nema nigde osim u mojim sećanjima.
Često razmišljam o tome šta je to zaista nostalgija? Osećanje da je lakše živeti tamo negde gde govore vaš jezik? Osećanje da je lakše jesti go*na koja vam servira “naš” čovek umesto istog tog od “tuđina”? Valjda svako ima neku svoju deifniciju nostalgije. Isto kao i svoje razloge za odlazak.
Meni se još uvek se nije desilo i još uvek sam u iščekivanju.
Prvo moje inostranstvo bio je romantični Prag, sa flegmatičnim Česima i razuzdanim stranim turistima. Sećam se kad sam jednom sedeo u bašti kafea gore na Žižkovu i ispijao pivo sa drugarom. Sa druge strane ulice prolazila je horda pijanih Engleza, svi goli do pojasa. Jedan od njih je pokušao u jednom trenutku da se uzvere uza zid zgrade kao Spajdermen. Malko je visio metar iznad zemlje a onda pao na zadnjicu. Ja i ortak smo se samo ćutke pogledali.
Ipak, ubedljivo najjači utisak kada sam iz Beograda jednog letnjeg dana doputovao u Prag bilo je “au, je*ote. Sve, ali baš sve je drugačije”. I dan danas me drži taj utisak o životu u inostranstvu. Naravno, poređenjima između ovde (inostranstvo) i tamo (valjda ne-inostranstvo) ne mogu da pobegnem. Prihvatam ih kao nužno zlo ali ne dozvoljavam da mi formiraju mišljenje. Sve je drugačije i odlično što je tako. Zato sam i otišao.
Naravno, sve se menja.
Tekst me podsetio na “Neznanje”, Kunderinu knjigu koja upravo govori o nostalgiji i povratku u domovinu (eto, slučajno, pomenutu Češku) posle puno godina. Probajte da je nađete. Pozdrav iz neke druge, a još uvek prokleto iste Srbije.
Da, sve je drugacije. Mozda se bas zato kad tad, na ovaj ili onaj nacin, u ovoj ili onaj meri, desi
nostalgija.
neminovno.
bolje da je ne cekas ( a jos manje iscekujes), doci ce i bez toga.
Zivim vec dugo van Srbije.Ne bih rekla da imam “Heimweh”. Uspela sma da organizuejm zivot, govorim jezik, radim, ucim, ZIVIM i nema mesta za nostalgiju, ne stigne da me pogodi :D Salu na stranu, naravno da je ima ali to su kako i sam kazes nostalgicna secanja, mahom na lepe dane, na ljude, na mesta… Nemci kazu : “Heimat is dort, wo mein Herz ist” … ili moja familija.
Meni ponekad zafali moj dijalekt, nacin na koji moji roditelji i moji prijatelji razgovaraju, eto to ponekad ubrza moje srce…
bas zato sto je otisao iz dablina, dzejms dzojs ga je u svojoj prozi opisao tako dobro da bi ga mogli samo na osnovu tih knjiga rekonstruisati kad bi bio unisten. toliko je jaka uloga secanja, a time i nostalgije. ko razume, nema potrebe da dalje objasnjavam.
monte_krista, nostalgija valjda ipak nije isto sto i lepa secanja/uspomene…?
како није? баш зато што имамо лепа / пријатна сећања на неко место онда када више нисмо тамо, обузима нас носталгија. бар је ја тако поимам.
Ne bolujem vise od te boljke. Razboljevala me je prvih tačno 14 meseci. U istom tom Pragu iz tvoje priče. I jednog jutra sam se probudila izlečena. I prestala da poredim. Beše tada jedan prijatelj, danas šeta negde po rajskim vrtovima, koji mi je sve to predvidjao i još je dodavao:
-Znaš – govorio je. sada ti sve nedostaje, i boli te i jedva čekaš da odeš kući a onda, tamo počne već treći dan sve da ti smeta i jedva čekaš da se vratiš. Videćeš, doći će i taj dan.
E, to nisam dozvolila. Ali sam odlučila da ne živim ovaj život kao na stanici, čekajući voz koji nikako da dodje. I tako sada puno ljubavi imam :-). Ka Srbiji (prvenstveno iz mog sećanja), ka ovoj zemlji i ovom gradu i ljudima, i ka svim divnim mestima na svetu do kojih uspem da dotabanam :-).