Posao u inostranstvu ili život u inostranstvu
Pre nekog vremena smo zatvorili za komentare naš najposećeniji post o poslu u inostranstvu. To smo uradili jer se taj članak, koji inače dobronamerno opisuje korake kako tražiti posao u inostranstvu sa linkovima na detaljnije postove o traženju posla u inostranstvu, pretvorio u oglasnu tablu gde su posetioci otvarali dušu i iskazivali svoje očajanje stanjem u svojoj zemlji, na domaćem tržištu rada i želju da, po svaku cenu, odu u inostranstvo.
Videli smo i da prosečan čitalac nije čitao postove koji detaljnije opisuju svaki od koraka. Često je, umesto toga, on ili ona ostavljao komentar o gore opisanom svom duševnom stanju. Mene to navodi na jednu pomisao – sadržaj teksta ne odgovara onome što je čitalac očekivao. Moguće je da čitalac očekuje da sazna nešto konkretnije – gde on može da nađe posao za njega, kako da dobije taj posao itd.
Veliku većinu komentara smo brisali jer nemaju veze sa sadržajem teksta već upravo obrnuto. Komentatori se raspituju gde i kako mogu da nađu posao za njihov konkretni slučaj što nije bio cilj posta.
Iako smo u tekstu nakadno napisali da nikome ne možemo zaista da pomognemo konkretno oko nalaženja posla i da ćemo takve komentare da brišemo jer nemaju veze sa tekstom, mnogo komentatora se na to oglušilo.
Doduše ne sasvim. Počeli su da dodaju na početku svojih komentara nešto u stilu “Odličan post!”. A onda u nastavku “…ako neko zna kako ja mogu da nađem takav i takav posao u inostranstvu neka me kontaktira”.
Šta ti je ljudska priroda – uvek nađe način da zaobiđe suštinu.
Ono što je za mene važnije – iz mnoštva komentara koje smo pročitali složio se utisak da (očajni) komentatori nisu svesni šta zapravo znači odlazak u inostranstvo. Pokušali smo na ironičan način da opišemo šta sve emigranta može da zadesi u inostranstvu u postu 14 razloga protiv odlaska u inostranstvo kao i da definišemo šta tačno treba raditi da se nikad ne dođe do posla u inostranstvu sa ciljem da izazovemo čitaoca na razmišljanje.
Na kakvo razmišljanje? Na razmišljanje koje bi ga navelo na iskreniji odnos sa samim sobom.
Pre svega o tome šta on zapravo konkretno želi – da nađe posao u inostranstvu bez da snosi sve posledice preseljenja u inostrantvo? Ili možda da se preseli u inostranstvo tj. promeni svoj život iz korena? Jedan deo tog novog života bi, razume se, bio posao u inostranstvu.
Inostranstvo je zanimljiva reč. U korenu se nalazi pridev strana, strano – strana tj. čudna, neobična, drugačija zemlja.
Da, inostranstvo je upravo to. Totalno drugačije od onog na šta je čovek u dosadašnjem životu navikao. Druga kultura, navike, sistem vrednosti, sve manje ili više u korenu drugačije.
Da li je nemogućnost da se dođe do željenog posla u svojoj zemlji i time izazvana frustracija ličnom finansijskom situacijom…hoću reći nedostatak kinte i loš život jer se nema posao zaista dovoljno jak razlog da se napusti svoja zemlja?
Koliko takvih ljudi zaista sedne i porazmisli kakve konsekvence na svoj i život drugih ima odlazak u inostranstvo, napiše razloge za i protiv, izvaga te razloge, odluči se na odlazak a onda i sastavi plan kako to da ostvari?
Ako neko stvarno prođe sve ove korake, cenim da će na kraju da odustane od cimanja. Verujem da je velika većina otišla u inostranstvo jer je popi*dela, jer se slučajno ukazala prilika za to (rodbina, prijatelji) ili nešto drugo što nije bilo deo velikog plana da se emigrira.
Ja sam jedan od tih što nije imao jasan plan. Nisam ništa pisao ni vagao već sam krenuo da tražim posao u inostranstvu. U mom slučaju to je bilo lakše zbog moje profesije i iskustva. U mnogim drugim slučajevima to je daleko, daleko teže.
Zašto ovo pišem?
Pa, bez plana i bez saznjana o tome šta zapravo znači život u inostranstvu, kulturološki šok posle preseljenja je ogroman. Neki se nikad ne oporave od tog šoka.
Oni produžavaju da žive neki dvostruki život u limbu između činjenice da su im ruke (i ostali organi kojima se služe pri obavljanju posla) u inostranstvu i činjenice da je duša ostala tamo negde na Balkanu.
Neki se toliko ne oporave od toga da ćak i njihova deca rođena u inostranstvu ne mogu da se naviknu na zemlju u kojoj su rođeni.
Prema tome, vagajte dobro. Da, tačno je da čovek uvek može da se vrati. Ali povratak se uvek dešava uvek u nekoj budućnosti u kojoj se ono što ste ostavili za sobom trajno promenilo. Povratak samo označava vraćanje na istu fizičku lokaciju ali ne u isti dan i sat vašeg odlaska.
Od tog dana je život tamo nastavio da se razvija bez vas a u vama je počela da se razvija nostalgija koja je vremenom stvarala pogrešnu sliku o za sobom ostavljenom životu.
Takav povratak može da bude isto tako bolan kao i sam odlazak. Da li je život u inostranstvu samo posao u inostranstvu ili mnogo više od toga? Šta ti misliš?
Dopada ti se ovaj članak?
Podeli ga sa Facebook (kliknite na „Like“) ili Twitter prijateljima (klikni na „Tweet“) ili, jednostavno, ostavi komentar ispod teksta!
Vaš komentar (postoji samo jedno pravilo - komentar koji nema veze sa tekstom neće biti objavljen):
Gastarbajter na Facebook-u
Poslednji komentari
Svi naši autori
"What I hear, I forget. What I see, I remember. What I do, I understand."
But, what I screw up, I master.
Odličan post! Nego, jel znate kako bih ja mogao naći posao u Švajcarskoj, kuvar sam po struci i odlično pravim podvarak… :-D
Mala šala ;-)
Dakle, u svakom slučaju odlična tema za post. Dobro je primećeno da većina ljudi koji emigrira za poslom, emigrira samo zbog posla. U glavi, mentalno, kulturološki ostanu onde odakle su se zaputili.
Kad počne da im leže plata, prvih par meseci, budu oduševljeni ljudima, sredinom, ažurnošću sistema i sve im je lepo i divno. A onda kad prođe inicijalni period euforije, onda osete pritisak neophodnosti integracije u nepoznato društvo u koje su došli. Ovo podrazumeva učenje jezika, veliku adaptivnost, radoznalost i prihvatanje različitosti, a razlike su ogromne. Dakle ogromni kulturni šok koji treba izdržati. To sam i sam osetio na svojoj koži u toku prvih par meseci boravka u stranoj zemlji.
Dakle, da ne davim dalje, svi vi koji planirate preseljenje u drugu zemlju sa željom da nastavite svoj život tamo, morate u taj paket uračunati i integraciju u društvo. Jedno bez drugog ne može!
Haha, moram da priznam da sam se štrecnuo čitajući početak :) Hvala za komentar! Podvarak je posle tufahija drugo najpopularnije jelo u Švajcarskoj, pred tobom je svetla budućnost ;)
U nekom od predhodnih komentara, sam napisao da za mene odlazak u Španiju nije vezan za materijalnu situaciju, nego vise od toga. Nešto što ne mogu naći u svojoj zemlji, koju naravno volim više od Španije, ali u kojoj ima dosta stvari koje bih promijenio, i koje bih volio da imam i srijećem u svakodnevnom hodu. Pa čini mi se da je Gile, prokomentarisao, da valjda svoju zemlju volim najvise a da idem zbog materijalne situacije. Nisam htio komentarisati, jer sam vidio da nemamo isto razmisljanje, i da me ne razumije. Mislim da ljudi prave greske, kad idu u inostranstvo samo zbog posla. U svojoj zemlji svako od nas ima prijatelje rodjake koji te mogu zaposliti, a u inostranstvu toga nemaš, u svojoj zemlji govoriš jezikom, kojim si progovorio, imaš mentalitet, ljudi oko sebe, imaš diplomu za koju ne moraš da brineš je li priznata ili ne… U inostranstvo bar ja tako mislim, treba otići zato što želiš nešto novo, zato što želiš neke svoje ideje da plasiraš tamo gdje smatraš da ce biti više cijenjenije, i gdje mogu da prodju, ili zato što si onako zavolio neku zemlju, iz nekog tebi nepoznatog razloga. Ko god ode u inostranstvo zbog para, mora osjećati nostalgiju, i mora patiti za svojom zemljom, i naći uvjek razloge da se vrati. Ovo je moje mišljenje a naravno ne mora da znači da je tačno.
ma cko ce da nam pomogne nama ovde u srbiji da nadjemo napolje posao nasi srbi???? pa oni cekaju nas da opeljase umesto one strance a za 15 godina trazenja posla preko navarali su me toliko da znam da su sve prevare i navakuse,i kad sam ziveo u grckoj i becu niko od nasih mi nije pomogao samo su hteli da mi otmu to malo sto sam imao,,,,znaci ko hoce preko neka stavi pare u dzep i sto dalje od nas srba inace ce ostati gologlav….
Nikola a sta ako se rodis sa pogresnim mentalitetom? Ako nemas diplomu pa nemaju ni sta da ti ne priznaju preko. I ono malo prijatelja sto si imao svi poludeli zbog “ove situacije”.
Mnogi odu jer jednostavno vise ne mogu tu gde su bili.
ne kažem da ne odu, samo kažem da oni koji odu ne zbog prevashodno novca, ne boluju od nostalgije, i čežnje za domovinom jer idu zbog nekih drugih razloga, a prije svega mislim na zadivljenost životom i mentalitetom ljudi u toj zemlji u kojoj idu, a ne kad sebi nametnu samo cilj idem zbog novca, pa makar i u zemlju koju ne volim. Ako je već situacija kao što si naveo, onda bar odi u zemlju koju bar zbog nečega voliš više od drugih, a ne samo zato što tamo možeš naći sigurno posao. Posao ne pada sa nebe sam ga tražiš, gdje god da se nalaziš i šta god da umiješ da radiš ti si taj koji pravi prvi korak u traženju posla, tako da od tvoje upornosti zavisi ishod. Nego naš narod misli da, kad je onaj mali iz komšiluka postao direktor što ne bih i ja, šta je on bolji od mene, što bih ja morao da radim kao raznosač pica. I mali biznisi mogu da prerastu u enorman prihod novca, samo treba znati, i naš narod ide samo na praksu a teoriju zaboravlja, i zanemaruje, a kad pogledaš od kojih je riječi nastao ovaj pojam biće ti jasno zašto je teorija toliko bitna.
Pre svega, velika pohvala osnivacima bloga. Ideja je sjajna! Veoma mi se dopada nacin na koji autori usmeravaju diskusije i polemike: umereno usmerena razmena misljenja i iskustva.
Osim toga, pohvala svima koji su napisali svoje komentare. Bez obzira da li mi se neciji stav dopada ili ne, citam iz razloga sto me interesuju misljenja i iskustva na teme u blogu.
Posto ste (svi) u meni probudili pripadnost ovoj zajednici, osecam potrebu da se pridruzim i podelim sa vama moje iskustvo. No, da bih stekla pravo da komentarisem izjave drugih, odgovorim na eventualna pitanja ili posavetujem iz svog ugla, ispricacu vam svoju pricu da biste znali sa kim imate posla.
Rodjena sam pocetkom 60-ih u Zemunu, odgojena kao Jugoslovenka u familiji izmesanoj Srbima, Hrvatima, Dalmatincima, Crnogorcima, Bosancima. Pocela sam da radim u svojoj struci u zdravstvu, odmah po zavrsetku srednje 1980. Radno vreme od 07h do 13h. Svakog proleca i jeseni u autobus za Trst po cizmice ili sandale od Polinija, svakog leta Dubrovnik, Porec ili Herceg Novi. Sto po normalnoj ceni, sto preko sindikata, uvek se negde moglo sa normalnom platom. Za svaku Novu Godinu nova haljina, nove cipele, super zurke! Sa jugoslovenskim pasosem proputovala pola Evrope bez viza. 1988 otisla kod strica na Zapad na GO i u roku od nekoliko dana tamo dobila posao. Vratila se kuci, dala otkaz, sacekala papire sa zapada i posle tri meseca nasla se na novom radnom mestu.
Radno vreme od 07h do 16h, 15minuta pauza za dorucak, 37minuta pauza za rucak. Cena stana – jedna cetvrtina plate. Prvih godinu dana ni dinara ustedjevine: sva „markirana“ roba stoji pred tobom – samo da udjes i kupis! Kako da se vratis kuci a farmerke nisu „firmirane“ ili, jos gore u onima u kojima si otisla iz zemlje!
A u stanu tisina, ako mama ne zove od kuce telefon ne zazvoni mesecima!
„Ajmo na kafu posle posla?“ moze ali da se dogovorimo tacno koji dan, gde, u koliko sati…. A ako ipak uspes da sa nekim odes na tu kafu ispadnes som jer uvek ti placas. A placas jer ti je blam (i to samo tebi) sto konobar stoji pored tebe i ceka da svako izvadi svoj novcanik. Sledeci put? Isto! Vezbas danima: kako da „hladno“ cimnes racun i procitas koliko kosta samo tvoj cappuccino, izbrojis tu sicu i nonsalantno prosledis racun do onoga sa kojim sedis.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i smejes se samoj sebi da si to uopste nekada radila. Jer, istini za ljubav, niko to od tebe nije ocekivao. Tako si vaspitana. Na tebi je hoces li da se promenis ili ne.
Manje vise svaka stambena zgrada ima ves-kuhinju i u njoj osim masine za ves i zice za susenje: kalendar! Pa zavisno od broja stanova mozes da peres svoj ves jednom nedeljno ili jednom mesecno. Ne pre 7 ujutro i ne posle 10 uvece i ne nedeljom. Pa se ti misli. Isto tako stoji raspored kad je tvoj red da ocistis tu ves kuhinju pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, sa istoka ili zapada, ti moras da je ocistis. A ako „zabusavas“ naci ces lopaticu sa „macom“ i prasinom od vesa vec sledeceg dana ispred tvojih vrata.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i drago ti je kad treba da prostres svoj ves da je ves-kuhinja besprekorno cista jer je onaj pre tebe ocistio pasinu, obrisao zicu za ves i filter na masini.
Sve sto ti vise ne treba je smece kojim punis crnu kesu koju kupis u prodavnici i na kojoj je oznaka mesne zajednice u kojoj zivis. Tu kesu sa smecem mozes da bacis samo u kontejner tvoje mesne zajednice . Ako djubretari nadju kesu iz druge mesne zajednice ili posumnjaju da je u kesi puno papira i nadju koverat sa tvojom adresom nece odneti tu kesu pa ce te komsije „uz osmeh“ opomenuti. Isto sa staklom, konzervama, metalom. Za to postoje kalendari! sa odredjenim danima kada se skuplja papir, karton, metal. Oznaceno mesto naulici gde se sve uredno slozeno i svezano sme ostaviti. Za staklo i konzerve postoje kontejneri pored svakog veceg marketa. Pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, za istoka ili zapada…..
A onda jednog dana dodjes u domovinu i shvatis kako volis svoju zemlju najvise od svih drugih zemalja na svetu iz milion malih i velikih razloga ali i dalje bacas svo djubre u isti kontejner i to onaj koji je vec nekoliko puta goreo i vec odavno nema poklopac.
I pitas se zasto su nam komunalne usluge na tako losem nivou i gde ode gradjanski porez? Porez? Sta je to, pita te tvoja rodbina i prijatelji, polovina od njih „mali privrednici“ sa modelom mobilnog telefona novijeg od tvoga, sa decom u „Najkama“, koji su upravo dosli sa skijanja na Kopaoniku ili letovanja u Turskoj, uzeli par dana bolovanja da zavrse neke poslove preko veze, psuju na drzavu jer nemaju od cega da plate struju i kredit, voze automobile koje su dobili u kompenzaciju i misle: Blago tebi, ti zivis na zapadu, beres lovu sa grane! Koji porez sestro i tako nam je drzava otisla u k….! Pa za utehu, umesto da se plati porez bolje da se pare uloze u sigurno kao na primer „nova plazma“, ekran sto veci da se pokriju rupe na zidu jer para nema za krecenje!
A na trulom zapadu te na kraju svake godine ceka porez od koga ti se okrene stomak jer shvatis da si mesec ipo dana u toj godini radila za porez i oprostis se od svoje trinaeste plate jos pre nego legne na racun!
A onda odes na salter u opstinu ili banku i shvatis gde ti je deo poreza: jer bilo da si profesorka nauka ili konobarica, bilo da si iz zapadne ili istocne Evrope, salterski radnik te pozdravi sa: Dobar dan, kako mogu da Vam pomognem? I bukvalno se polomi da ti zavrsi tvoj predmet tj. uradi svoj posao (za koji je placen i za koji isto kao i ti placa porez na kraju godine) bez cigare u ruci, bez dobacivanja sa kolegom dok prica sa tobom, bez veza i vezica, koncentrisan na tebe i tvoj predmet. Jer on je tu zbog tebe a ne ti zbog njega!!! A taj isti salterski radnik je mozda Srbin, mozda Turcin, mozda Nemac.
Auto ima skoro svako ali spada u luksuz i kao tako deklarisan umereno se upraznjuje. Parkinzi su skupi bilo na ulici bilo u garazama velikih robnih kuca, ne skupi nego preskupi. Kazne za prekoraceno vreme parkiranja jos vece! Javni prevoz je svakome dostupan. Voziti se autom od kuce do posla spada u primitivizam jer ko vidi racunicu da ustaje svako jutro u 6, radi najmanje 9 sati dnevno da bi na kraju pola plate dao za benzin i parking dok javni prevoz skoro da je za dzabe!?!? (zaradjivati novac podrazumeva i „kulturu“ imanja novca a ne rasipnistvo – na sta se na Balkanu na zalost gleda kao na cicijastvo ili sramotu). Tu shvatis gde ide jos jedan deo tvog poreza: dobro organizovan gradski prevoz, dobri putevi, ciste ulice.
Sa vremenom sam nesto shvatila zbog cega postujem tu zemlju, te ljude i njihove zakone. Realno, ja sam (kao i hiljade drugih) dosla na gotovo! Uredjen siguran sistem koji omogucava normalan zivot ne samo meni nego i mojoj porodici koju sam neprestano i nesebicno izdrzavala. Zemlja u kojoj sam tretirana i zasticena pre svega kao covek. Iza tog “trulog kapitalistickog sistema” stoje citave generacije njihovog a ne mog znoja i naroda koje su ulagale, radile i izborile se za njega! Ni njima nista nije palo sa neba!
Od prvog razreda osnovne sam ucila jedan strani jezik a od treceg su nam dodali i drugi ( na srecu po meine ni jedan od njih nije bio ruski) tako da sam imala odlicnu osnovu u citanju i pisanju i nisam imala problema da se jezicki integrisem ni na poslu a ni privatno.
Radila sam u multinacionalnoj, privatnoj zdravstvenoj ustanovi. U mojoj radnoj grupi od 45 zaposlenih 60% nas je bilo iz bivse Jugoslavije ali bukvalno od Vardara pa do Triglava. Imali smo dobre uslove rada, dobro zaradjivali ali smo radili i po 10-12 sati dnevno. U zdravstvu nije kao u kancelariji, znate i sami, nas posao ne moze da se ostavi za sutra. Moje kolege i koleginice su bili u glavnom moja generacija, vecina porodicni ljudi sa decom rodjenom na zapadu ili tamo odrasli. Da li sto smo po prirodi pametna nacija (ovo mislim bez sarkazma!) ili iz potrebe za dokazivanjem pred tim zapadnim svetom, elem, najveci deo te nase dece je bez vecih problema otislo u gimnaziju (ne bih opsirno o tome jer je skolski sistem puno drugaciji od naseg samo ukratko: vrlo je tesko stvoriti uslove za gimnaziju a bez nje je jos teze na studije). Sva ta deca su ne samo sjajna u skoli vec i u sportu i umetnostima. A verujte mi da nista nije za dzabe i svaki se roditelj osim slobodnog vremena (koje funkcionise samo sa kalendarom!) mnogo cega odrekao da bi detetu pruzio dobru skolu i vanskolske aktivnosti.
Ta nasa mala „jugo zajednica“ , osim dobrih domacih sala i viceva, nije imala drugih vecih prednosti nego sto bi imala da smo u domovini. Naravno da je svaki covek koji se nadje na pocetku pecalbarstva neizmerno sretan i zahvalan kad cuje „domacu“ rec, ima nekoga da poprica i posavetuje se. Ali i to se godinama izmeni. Kao i u svojoj zemlji ljudi se zblize ili ne, postanu prijatelji ili ne. A prijatelji se „filtriraju“ godinama, svugde na svetu i svugde pod istim uslovima – uslovima koje ti licno postavis. Tada, ruku na srce, ne igra ulogu ni jezik, ni boja koze, ni vera a ni podneblje pod kojem si. Ono ljudsko, po cemu se jedni od drugih razlikujemo i u svojoj zemlji, ne menja se, gde god da odemo. Kako neko lepo rece: Gde god da odes nosis sebe sa sobom!
Kada bi svako od mojih kolega iz te „jugo zajednice“ napisao svoju pricu, sigurna sam da bi se sve razlikovale, od pocetka do kraja kao sto se razlikuju i nase individualne mogucnosti ,sposobnosti i stremljenja. Mnogi su samo radili za odmor a na odmor isli kuci da pocnu ili zavrse gradnju kuce u kojoj, osim ako oni sami dozive penziju, niko drugi nece ziveti. Neki su imali privatan biznis u domovini: radili nekoliko nedelja intenzivno za prekovremeno pa spoje prekovremeno da se brinu o biznisu. Dosta njih se vratilo pa vratilo. Mislim kuci pa ponovo na zapad. Svako kako je najbolje umeo i znao. Opet sto neko rece: jedno kajanje ti ne gine bilo da probas bilo da ne probas.
Uh, ja odcupkah od teme izgleda!?
Poceh pisati o sebi u inostranstvu.
Krajem 80-ih pocetkom 90-ih nama (u inostranstvu) je bilo tesko a kako li je bilo vama (u bivsoj Jugi) !? U nasoj „Jugo zajednici“ bilo je napetosti i poneka varnica ali sve je bilo u granicama ljudskog ponasanja. Svi smo pretrpeli gubitke, strahove, neizvesnosti, teske telefonske veze sa domovinom, 24 sata blejali u vesti, lazne izvestaje, manipulacije dogadjaja, istine, tragedije, osudjivanja a svi smo u jednom bili isti – nemocni da ista promenimo!
Ako te tih dana neko od zapadnjaka pitao odakle si nije vise bilo dovoljno ako kazes iz Jugoslavije, hteli su da znaju odakle iz Jugoslavije da bi prema licnom ubedjenju dali komentar za koji ih niko nije pitao da ga daju!
Kako neko rece mi Gastarbajteri uvek nosimo sa sobom ono zadnje osecanje pripadnosti koje smo imali kad smo otisli iz zemlje. Ja se licno i dalje osecam Jugoslovenkom. Inace sam pravoslavna Srpkinja, ponosna na svoje poreklo ali ga ne kacim na velika zvona niti sam ga se ikad stidela.
Stvorila sam krug prijatelja, sto njihovih sto nasih sa kojima sam slavila i katolicki i pravoslavni Bozic. Prihvataili su me kao Srpkinju a pre svega kao coveka. Postovala sam zakone njihove zemlje. Delila sam sa njima moju kulturu od njih ucila i dopunjavala moju balkansku dusu ali nisam nikada izgubila svoj identitet!
Tih nemirnih godina na Balkanu, mi na zapadu, sedeli smo kao u zlatnom kavezu nemocni da izadjemo iz njega osim prema domovini. Nas Jugoslovenski pasos vise nije otvarao svetska vrata nego ih zatvarao. Da se ode u neku susednu zemlju cekalo se danima pred ambasadama, cekalo u redu i to nekoliko puta za samo jedan prelaz preko granice. Sve u radno vreme. Zapadnom poslodavcu ne pada na pamet da te „pusti na koji sat“ da izadjes i zavrsis svoje poslove. Ili uzmi odmor ili prekovremene sate ako ih imas.
Ali moram podvuci ova pravila vaze za profesorku nauke isto koliko i za konobaricu sa istoka ili zapada Evrope!
Kada sam u godini “Avramovog dinara” posla za Srbiju spakovala sam jedno 5 velikih putnih torbi u kojima su bile najosnovnije stvari za zivot: mleko u prahu, najlon carape, zileti za brijanje, sapuni, svece, vitamini, andoli i panadoli, cajevi … i prvi put sela na autobus jer za pare za avionsku kartu (i dve nedelje Grcke pun pansion) nakupovala svega. Tuzno je bilo videti rafove u marketima skoro prazne! Secam se kutije keksa na kome se naziv vise nije video od prepravljenih cena i nula na njima! Jos tuznije, kad sam pocela da delim te osnovne sitnice za zivot po familiji ispade za svakog po saka jada! A tek bol i griza savesti sto su oni tu a ti si tamo!
1998 sam stekla pravo na zapadni pasos. Licno ja, bez udaje ili slicnih mahinacija. Kostalo me celu jednomesecnu platu i malo vise.
Ponovo sam mogla da putujem sa pasosem kome su sva vrata sveta otvorena. Videla sam sve kontinente ali i svake godine najmanje dve nedelje provodila u domovini.
Za vreme „zarobljenistva“ u zlatnom kavezu zavrsila sam visu, pa visu menadzersku za zdravstvo, jos nekoliko raznih kurseva. Na poslu sam bila cenjena i nisam imala problema ni sa domacim a ni sa njihovim kolegama. Omoguceno mi je da napredujem onoliko koliko sam sama zelela.
Banalna zivotna istina je da ako sam sebe ne volis i ne cenis zasto da te vole drugi?
U poslu sam napredovala i preuzimala sve vise odgovornosti. Pocetkom 2000-tih osecala se polako i na zapadu kriza. No, za razliku od nas oni nisu samo kukali vec su odmah krenuli u akciju analiziranja i stednje. Naravno sledilo je neminovno ukidanje radnih mesta, reorganizacije, poskupljenje zivota, smanjenje beneficija a uz sve to uvecani zahtevi poslodavca. Uvedeni novi sistemi vrednovanja rada i zalaganja na poslu po kojima ti je svaki minut radnog vremena isprogramiran da izvuce iz tebe maksimum znanja i snage. Ako neces ima ko hoce pa bila ti tu jedan mesec ili jednu deceniju, bila profesorka nauka ili konobarica, bila sa istoka ili sa zapada!
( Verovali ili ne imala sam zenu koja mi je cistila stan dva puta mesecno i nije bila ni Turkinja, ni Srpkinja, ni Portugalka nego „njihova“!)
Kalendar ili ti Agenda ili pak Planer je postao deo tebe. Ne samo na poslu nego i privatno! Bez njega vise ne funkcionises, bez njega si kao autistican! Sve isplaniras najmanje dva meseca unapred.: frizer, zubar, fitnes, pranje vesa i peglanje, „posle posla na kafu“, kozmeticar, pakovanje i izbacivanje starih novina, strucno usavrsavanje, kola na servis, vecera sa prijateljima, odlazak u bioskop i pozoriste cak i kupovinu namirnica. Ako ti poseta ne stoji u kalendaru a zvono se oglasi na tvojim vratima u glavnom se uplasis – jer nije planirano!!! Ako nisi organizovan izgubljen si!
I tako, malo po malo, neosetno, utrcis u sesnaesterac!
A ja 2005 utrcah u burnout!
Ko ga je imao zna o cemu pricam. Odjednom ti nista vise nije vazno, ti jednostavno nemas vise snage a ni volje za poslom. Sve te nervira, mrzis sebe jer cim ujutro dodjes na posao i vidis raspored aktivnosti, tacno znas kako ce dan teci i kako ce se zavrsiti, ma da ti vezu oci sve ces isto zavrsiti!
Onda pricas sa svojima u domovini u nadi da ces naci makar rame za plakanje i posle dva minuta razgovora shvatis da ces ispasti smesan i progutas svoj burnout tamo gde mu je mesto: u tebi! Kako da pricam o burnoutu mojoj drugarici M. koja je samohrana majka dvoje dece (oboje odlikasi! I to bez Najki i mobilnog!) koja stanuje u kuci bez izolacije, sin, cerka i ona spavaju u jednom velikom bracnom krevetu u sobi koju ne greju jer nemaju cime, spoljna vrata zimi otvaraju fenom za kosu, zeni koja ima i dalje neunistiv duh i dusu kao melem za ranu! Sta je moj burnout naspram njene svakidasnje borbe za opstanak?!?!
Pa ipak, moj je! Nece ga niko ni napoklon! Moj je, licno sam mu otvorila vrata i licno moram sa njime da izadjem na kraj.
U borbi sa burnout-om otvorili su mi se novi vidici. Godinu dana kasnije napustila sam truli zapad i krenula na Srednji Istok odakle i pisem ove redove.
Nadam se da da je moja dosadasnja beseda nekome bila interesantna ako ne i informativna. Sad bih da sacekam „odjek“ ili ti feedback pre nego nastavim sa zivotom i radom ovde kao i sa planovima za buducnost koji su vezani za povratak u domovinu!
Zemunka
Cao Zemunko, hvala za dug, iscrpan i koristan komentar! Imas li nesto protiv da ga objavimo kao poseban clanak, pod tvojim pseudonimom (Zemunka)?
Cao, hmm…? A ja pomislih da sam na pravom mestu “Posao u inostranstvu ili zivot….” !
Naravno da nemam nista protiv da se tekst prebaci gde mu pripada! Kad tad, kao i u zivotu, neko se uvek pobrine da sve dodje na svoje mesto! Pozz
Mesto je pravo nego komentar je zlata vredan i grehota je da se “izgubi u komentarima”.
Pozdrav svima! Veceras sam prvi put na sajtu “Gastarbajter” i cini mi se da nisam video nista slicno.U pozitivnom kontekstu naravno! Nekome ko se odlucio na ,ipak veliki zivotni korak,ovakav sajt je od velike pomoci.Da ne budu bas sve pohvale,mislim da ste pogresili sto ste ukinuli post o “poslovima u inostranstvu”..Razumeo sam da je ideja sajta upravo pomoc onima koji zele da postanu “gastarbajteri”? Zar “kruna” te pomoci ne bi upravo bila svojevrsna berza poslova za “nase” ljude kojima bi na taj nacin bilo krajnje pojednostavljen odlazak u tudjinu? Valjda je svima jasno da takva promena kao sto je odlazak u drugu zemlju,medju nepoznate ljude,sok za koji ce biti potrebno vreme da se preboli?Taj sok nije nista manji ni ako se npr.odselite iz Uzica u Beograd,pa se opet dnevno hiljade ljudi iz cele Srbije upucuje tamo ,”trbuhom za kruhom”.Takodje,previse negativnih i teskih prica moze lako da odvrati svakoga ko je nesiguran.Na kraju,verujem da prosecan stanovnik Srbije,posle sveg prezivljenog u Srbiji u zadnjih 20 godina,ima sve potrebne osobine za opstanak i u mnogo negostoljubljivijim sredinama nego sto je to EU.
Pozdrav,Aleksandar iz Uzica !
Cao Aleksandre, hvala na komentaru!
Postoje forumi gde se nasiroko i nadugacko raspravlja o ovim temama.
Na primer:
http://www.elitesecurity.org/f237-Vodic-za-emigraciju
http://forum.hr/forumdisplay.php?s=909ed6e53c10a8eb8504767af6cd83c6&f=22
Mi ovde imamo jedan mali i neambiciozni blog gde prenosimo licna iskustva i ne pretendujemo da smo u pravu :)
To je sve super sto vi pisete,ali hajde da malo i analiziramo situaciju…
na institutu u kamenici gde sam radio su mi trazili 10.000e da bih dobio posao za stalno,u gerontoloskom centru su me otpustili ,da bi zaposlili krojacicu na mesto fizioterapetuta!!! samo zato sto je iz socijalisticke partije iz koje je i direktor…
u medicinskoj skoli me nisu prihvatili da budem nastavnik prakticne nastave jer imam PREVISE ISKUSTVA! da bih posle saznao da je to izgovor jer je vec sredjen posao za nekog iz Demokratske stranke u kojoj je naravno i direktor skole i da ne nabrajam dalje primere sa kojima sam se sretao ovih godina…
Jel treba sa 27godina i odlicnim znajem ne samo moje struke nego i masaze i reflexologije da radim za 88dinara na sat kao obezbedjenje u marketu kao sto sada radim?
Uh al se nacta …. svaka cast dosta stvari objasnjeno.
Cao,zanima me jedna stvar.Vec dugo bih zelela da odem u Nemacku da radim,sada sam nasla poslodavca koji zeli da me zaposli,i potpisao je papire za rad.Mozete mi reci koja je procedura i koliko se to ceka.i da li ce nasi u srbiji da mi odobre?inace imam srpsko drzavljanstvo.Ako neko zna neka mi pomogne.unapred hvala.
Pozdrav svima. Ja i moj muz kao i nasa sedmogodisnja devojcica smo na putu iseljenja i trazenje posla. Moram reci da je ovo odlicno mesto sa puno informacija kako i sta. Jer iako sam kompjuterski pismena i odlicno govorim Engleski jezik kao da nesto nisam radila dobro. Ovde ste mi otvorili oci na neke stvari koje sam gresila. Slazem se da bi bilo lepo kada bi neki nasi ljudi tamo negde pomagali u pronalazenju poslova ali bez varanja ali sta je tu je. Mi smo vec 8 godina u braku i 100 % smo sigurni od prvog dana da zelimo da se selimo. Imamo ovde solidne prihode,kucu,auto i zivimo solidno ali zelimo tu disciplinu i drustveno uredjenje koje je opisala “Zemunka”. Ne jurimo novac vec drugi zivot,mentalitet,kulturu i naravno zelimo da radimo i da za to budemo adekvatno placeni. U ovoj zemlji je znanje malo cenjeno i to je nesto sto nas sve muci. Necu da nabrajam sta sve umem i znam da radim ali recimo da sam medicinar bez posla i da sam se bavila svim i svacim i zavrsavala kurseve i ucila da bih se sto bolje potkovala znanjem a ovde to ne znaci ama bas nista. Svi me tapsu po ramenu i dive mi se i to je to. Necu da mi se niko divi. Hocu da uzivam u plodovima svog rada. Jos jednom hvala na vremenu i trudu da nam otvorite oci. Iskreno vise sam trazila na Engleskom interent a onda slucajno nadjoh vas. Nadam se da cu uz vase savete uspeti da nadjem nas put ka tamo nekoj sreci ;-). Samo napred i nedajte se demoralisati. Ima nas raznih :-)
Ćao Teodora,
Hvala na lepim rečima i drago nam je ako smo pomogli makar malo.
Moj generalni savet je uvek izabrati fokus zemlju ili grupu zemalja (na primer nemačko govorno područje ili skandinavske zemlje), baciti se na učenje jezika i traženje posla. Svaki region ili zemlja ima neke svoje sajtove preko kojih se traže poslovi pa i to treba isčačkati.
Generalno, za dobijanje posla (ako si stranac) znanje jezika je barem podjednako važno koliko i dobar CV (ako ne i važnije). Engleski je u Evropi OK za razgovor sa kolegama i to ali za traženje i dobijanje posla poslodavac naravno uvek prvo gleda da li govoriš njihov jezik. Znači ako računate na engleski, onda tražite posao u UK ili Irskoj. U svim ostalim zemljama šanse vam se umanjuju 5-10 puta bez znanja lokalnog jezika.
Ima i ovde izuzetaka a to su male zemlje ala Finska, Danska, Luksemburg (ako si bankar na primer), baltičke zemlje, Portugal itd. gde su možda tolerantniji na neznanje lokalnog jezika (ali svakako očekuju trud u pravcu integracije tj. bar pokazivanje volje i želje).
Pomaže i ako se stvarno opredelite (ne kažem da vi niste) za emigraciju. “Stvarno” znači da nemate ama baš nikakve sumnje u to tj. da morate da budete potpuno iskreni prema sebi.
Ovo će doći do izražaja čim krenu da vas zovu na intervjue za posao – ako si rasksrtio sa nedoumicama oko odlaska, na intervjuu ti neće klecati kolena (makar pričao i telefonom), zvučaćeš samouvereno itd. Telefonski poziv obično dolazi kad ga ne očekuješ i nisi pripremljen. U tom slučaju jako pomaže ako nemaš nikakvih nedoumica.
Kada jednom dođe taj poziv telefonom ili da se dođe uživo na razgovor, šanse su velike da taj posao neće odgovarati vašoj idealnoj slici ili predstavi. Meni su se mnoge dobre stvari u životu izdešavale upravo u situacijama koje mi se nisu činile idealnim i gde sam bio skeptičan. Vremenom sam naučio da malo apstraktnije gledam na stvari, sa manje skepse a više vere u to da se situacija može, uz dovoljno truda, izmeniti u onom smeru u kome se želi.
Pozdrav i puno uspeha u traženju posla u inostranstvu!
Da li bi htela da napišeš jedan (ili više) postova ovde na blogu o tvom dosadašnjem iskustvu traženja posla?