Početak > Emigracija, Posao u inostranstvu > O sebi u inostranstvu

O sebi u inostranstvu

Pre svega, velika pohvala osnivacima bloga. Ideja je sjajna! Veoma mi se dopada nacin na koji autori usmeravaju diskusije i polemike: umereno usmerena razmena misljenja i iskustva.
Osim toga, pohvala svima koji su napisali svoje komentare. Bez obzira da li mi se neciji stav dopada ili ne, citam iz razloga sto me interesuju misljenja i iskustva na teme u blogu.

Posto ste (svi) u meni probudili pripadnost ovoj zajednici, osecam potrebu da se pridruzim i podelim sa vama moje iskustvo. No, da bih stekla pravo da komentarisem izjave drugih, odgovorim na eventualna pitanja ili posavetujem iz svog ugla, ispricacu vam svoju pricu da biste znali sa kim imate posla.

Rodjena sam pocetkom 60-ih u Zemunu, odgojena kao Jugoslovenka u familiji izmesanoj Srbima, Hrvatima, Dalmatincima, Crnogorcima, Bosancima. Pocela sam da radim u svojoj struci u zdravstvu, odmah po zavrsetku srednje 1980. Radno vreme od 07h do 13h. Svakog proleca i jeseni u autobus za Trst po cizmice ili sandale od Polinija, svakog leta Dubrovnik, Porec ili Herceg Novi. Sto po normalnoj ceni, sto preko sindikata, uvek se negde moglo sa normalnom platom. Za svaku Novu Godinu nova haljina, nove cipele, super zurke! Sa jugoslovenskim pasosem proputovala pola Evrope bez viza. 1988 otisla kod strica na Zapad na GO i u roku od nekoliko dana tamo dobila posao. Vratila se kuci, dala otkaz, sacekala papire sa zapada i posle tri meseca nasla se na novom radnom mestu.

Radno vreme od 07h do 16h, 15minuta pauza za dorucak, 37minuta pauza za rucak. Cena stana – jedna cetvrtina plate. Prvih godinu dana ni dinara ustedjevine: sva „markirana“ roba stoji pred tobom – samo da udjes i kupis! Kako da se vratis kuci a farmerke nisu „firmirane“ ili, jos gore u onima u kojima si otisla iz zemlje!
A u stanu tisina, ako mama ne zove od kuce telefon ne zazvoni mesecima!

„Ajmo na kafu posle posla?“ moze ali da se dogovorimo tacno koji dan, gde, u koliko sati…. A ako ipak uspes da sa nekim odes na tu kafu ispadnes som jer uvek ti placas. A placas jer ti je blam (i to samo tebi) sto konobar stoji pored tebe i ceka da svako izvadi svoj novcanik. Sledeci put? Isto! Vezbas danima: kako da „hladno“ cimnes racun i procitas koliko kosta samo tvoj cappuccino, izbrojis tu sicu i nonsalantno prosledis racun do onoga sa kojim sedis.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i smejes se samoj sebi da si to uopste nekada radila. Jer, istini za ljubav, niko to od tebe nije ocekivao. Tako si vaspitana. Na tebi je hoces li da se promenis ili ne.

Manje vise svaka stambena zgrada ima ves-kuhinju i u njoj osim masine za ves i zice za susenje: kalendar! Pa zavisno od broja stanova mozes da peres svoj ves jednom nedeljno ili jednom mesecno. Ne pre 7 ujutro i ne posle 10 uvece i ne nedeljom. Pa se ti misli. Isto tako stoji raspored kad je tvoj red da ocistis tu ves kuhinju pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, sa istoka ili zapada, ti moras da je ocistis. A ako „zabusavas“ naci ces lopaticu sa „macom“ i prasinom od vesa vec sledeceg dana ispred tvojih vrata.
A onda, jednog dana iznenada shvatis i drago ti je kad treba da prostres svoj ves da je ves-kuhinja besprekorno cista jer je onaj pre tebe ocistio pasinu, obrisao zicu za ves i filter na masini.

Sve sto ti vise ne treba je smece kojim punis crnu kesu koju kupis u prodavnici i na kojoj je oznaka mesne zajednice u kojoj zivis. Tu kesu sa smecem mozes da bacis samo u kontejner tvoje mesne zajednice . Ako djubretari nadju kesu iz druge mesne zajednice ili posumnjaju da je u kesi puno papira i nadju koverat sa tvojom adresom nece odneti tu kesu pa ce te komsije „uz osmeh“ opomenuti. Isto sa staklom, konzervama, metalom. Za to postoje kalendari! sa odredjenim danima kada se skuplja papir, karton, metal. Oznaceno mesto naulici gde se sve uredno slozeno i svezano sme ostaviti. Za staklo i konzerve postoje kontejneri pored svakog veceg marketa. Pa bilo da si profesorka nauka ili konobarica, za istoka ili zapada…..

A onda jednog dana dodjes u domovinu i shvatis kako volis svoju zemlju najvise od svih drugih zemalja na svetu iz milion malih i velikih razloga ali i dalje bacas svo djubre u isti kontejner i to onaj koji je vec nekoliko puta goreo i vec odavno nema poklopac.

I pitas se zasto su nam komunalne usluge na tako losem nivou i gde ode gradjanski porez? Porez? Sta je to, pita te tvoja rodbina i prijatelji, polovina od njih „mali privrednici“ sa modelom mobilnog telefona novijeg od tvoga, sa decom u „Najkama“, koji su upravo dosli sa skijanja na Kopaoniku ili letovanja u Turskoj, uzeli par dana bolovanja da zavrse neke poslove preko veze, psuju na drzavu jer nemaju od cega da plate struju i kredit, voze automobile koje su dobili u kompenzaciju i misle: Blago tebi, ti zivis na zapadu, beres lovu sa grane! Koji porez sestro i tako nam je drzava otisla u k….! Pa za utehu, umesto da se plati porez bolje da se pare uloze u sigurno kao na primer „nova plazma“, ekran sto veci da se pokriju rupe na zidu jer para nema za krecenje!

A na trulom zapadu te na kraju svake godine ceka porez od koga ti se okrene stomak jer shvatis da si mesec ipo dana u toj godini radila za porez i oprostis se od svoje trinaeste plate jos pre nego legne na racun!

A onda odes na salter u opstinu ili banku i shvatis gde ti je deo poreza: jer bilo da si profesorka nauka ili konobarica, bilo da si iz zapadne ili istocne Evrope, salterski radnik te pozdravi sa: Dobar dan, kako mogu da Vam pomognem? I bukvalno se polomi da ti zavrsi tvoj predmet tj. uradi svoj posao (za koji je placen i za koji isto kao i ti placa porez na kraju godine) bez cigare u ruci, bez dobacivanja sa kolegom dok prica sa tobom, bez veza i vezica, koncentrisan na tebe i tvoj predmet. Jer on je tu zbog tebe a ne ti zbog njega!!! A taj isti salterski radnik je mozda Srbin, mozda Turcin, mozda Nemac.

Auto ima skoro svako ali spada u luksuz i kao tako deklarisan umereno se upraznjuje. Parkinzi su skupi bilo na ulici bilo u garazama velikih robnih kuca, ne skupi nego preskupi. Kazne za prekoraceno vreme parkiranja jos vece! Javni prevoz je svakome dostupan. Voziti se autom od kuce do posla spada u primitivizam jer ko vidi racunicu da ustaje svako jutro u 6, radi najmanje 9 sati dnevno da bi na kraju pola plate dao za benzin i parking dok javni prevoz skoro da je za dzabe!?!? (zaradjivati novac podrazumeva i „kulturu“ imanja novca a ne rasipnistvo – na sta se na Balkanu na zalost gleda kao na cicijastvo ili sramotu). Tu shvatis gde ide jos jedan deo tvog poreza: dobro organizovan gradski prevoz, dobri putevi, ciste ulice.

Sa vremenom sam nesto shvatila zbog cega postujem tu zemlju, te ljude i njihove zakone. Realno, ja sam (kao i hiljade drugih) dosla na gotovo! Uredjen siguran sistem koji omogucava normalan zivot ne samo meni nego i mojoj porodici koju sam neprestano i nesebicno izdrzavala. Zemlja u kojoj sam tretirana i zasticena pre svega kao covek. Iza tog “trulog kapitalistickog sistema” stoje citave generacije njihovog a ne mog znoja i naroda koje su ulagale, radile i izborile se za njega! Ni njima nista nije palo sa neba!

Od prvog razreda osnovne sam ucila jedan strani jezik a od treceg su nam dodali i drugi ( na srecu po meine ni jedan od njih nije bio ruski) tako da sam imala odlicnu osnovu u citanju i pisanju i nisam imala problema da se jezicki integrisem ni na poslu a ni privatno.

Radila sam u multinacionalnoj, privatnoj zdravstvenoj ustanovi. U mojoj radnoj grupi od 45 zaposlenih 60% nas je bilo iz bivse Jugoslavije ali bukvalno od Vardara pa do Triglava. Imali smo dobre uslove rada, dobro zaradjivali ali smo radili i po 10-12 sati dnevno. U zdravstvu nije kao u kancelariji, znate i sami, nas posao ne moze da se ostavi za sutra. Moje kolege i koleginice su bili u glavnom moja generacija, vecina porodicni ljudi sa decom rodjenom na zapadu ili tamo odrasli. Da li sto smo po prirodi pametna nacija (ovo mislim bez sarkazma!) ili iz potrebe za dokazivanjem pred tim zapadnim svetom, elem, najveci deo te nase dece je bez vecih problema otislo u gimnaziju (ne bih opsirno o tome jer je skolski sistem puno drugaciji od naseg samo ukratko: vrlo je tesko stvoriti uslove za gimnaziju a bez nje je jos teze na studije). Sva ta deca su ne samo sjajna u skoli vec i u sportu i umetnostima. A verujte mi da nista nije za dzabe i svaki se roditelj osim slobodnog vremena (koje funkcionise samo sa kalendarom!) mnogo cega odrekao da bi detetu pruzio dobru skolu i vanskolske aktivnosti.

Ta nasa mala „jugo zajednica“ , osim dobrih domacih sala i viceva, nije imala drugih vecih prednosti nego sto bi imala da smo u domovini. Naravno da je svaki covek koji se nadje na pocetku pecalbarstva neizmerno sretan i zahvalan kad cuje „domacu“ rec, ima nekoga da poprica i posavetuje se. Ali i to se godinama izmeni. Kao i u svojoj zemlji ljudi se zblize ili ne, postanu prijatelji ili ne. A prijatelji se „filtriraju“ godinama, svugde na svetu i svugde pod istim uslovima – uslovima koje ti licno postavis. Tada, ruku na srce, ne igra ulogu ni jezik, ni boja koze, ni vera a ni podneblje pod kojem si. Ono ljudsko, po cemu se jedni od drugih razlikujemo i u svojoj zemlji, ne menja se, gde god da odemo. Kako neko lepo rece: Gde god da odes nosis sebe sa sobom!

Kada bi svako od mojih kolega iz te „jugo zajednice“ napisao svoju pricu, sigurna sam da bi se sve razlikovale, od pocetka do kraja kao sto se razlikuju i nase individualne mogucnosti ,sposobnosti i stremljenja. Mnogi su samo radili za odmor a na odmor isli kuci da pocnu ili zavrse gradnju kuce u kojoj, osim ako oni sami dozive penziju, niko drugi nece ziveti. Neki su imali privatan biznis u domovini: radili nekoliko nedelja intenzivno za prekovremeno pa spoje prekovremeno da se brinu o biznisu. Dosta njih se vratilo pa vratilo. Mislim kuci pa ponovo na zapad. Svako kako je najbolje umeo i znao. Opet sto neko rece: jedno kajanje ti ne gine bilo da probas bilo da ne probas.

Uh, ja odcupkah od teme izgleda!?

Poceh pisati o sebi u inostranstvu.

Krajem 80-ih pocetkom 90-ih nama (u inostranstvu) je bilo tesko a kako li je bilo vama (u bivsoj Jugi) !? U nasoj „Jugo zajednici“ bilo je napetosti i poneka varnica ali sve je bilo u granicama ljudskog ponasanja. Svi smo pretrpeli gubitke, strahove, neizvesnosti, teske telefonske veze sa domovinom, 24 sata blejali u vesti, lazne izvestaje, manipulacije dogadjaja, istine, tragedije, osudjivanja a svi smo u jednom bili isti – nemocni da ista promenimo!

Ako te tih dana neko od zapadnjaka pitao odakle si nije vise bilo dovoljno ako kazes iz Jugoslavije, hteli su da znaju odakle iz Jugoslavije da bi prema licnom ubedjenju dali komentar za koji ih niko nije pitao da ga daju!

Kako neko rece mi Gastarbajteri uvek nosimo sa sobom ono zadnje osecanje pripadnosti koje smo imali kad smo otisli iz zemlje. Ja se licno i dalje osecam Jugoslovenkom. Inace sam pravoslavna Srpkinja, ponosna na svoje poreklo ali ga ne kacim na velika zvona niti sam ga se ikad stidela.

Stvorila sam krug prijatelja, sto njihovih sto nasih sa kojima sam slavila i katolicki i pravoslavni Bozic. Prihvataili su me kao Srpkinju a pre svega kao coveka. Postovala sam zakone njihove zemlje. Delila sam sa njima moju kulturu od njih ucila i dopunjavala moju balkansku dusu ali nisam nikada izgubila svoj identitet!

Tih nemirnih godina na Balkanu, mi na zapadu, sedeli smo kao u zlatnom kavezu nemocni da izadjemo iz njega osim prema domovini. Nas Jugoslovenski pasos vise nije otvarao svetska vrata nego ih zatvarao. Da se ode u neku susednu zemlju cekalo se danima pred ambasadama, cekalo u redu i to nekoliko puta za samo jedan prelaz preko granice. Sve u radno vreme. Zapadnom poslodavcu ne pada na pamet da te „pusti na koji sat“ da izadjes i zavrsis svoje poslove. Ili uzmi odmor ili prekovremene sate ako ih imas.
Ali moram podvuci ova pravila vaze za profesorku nauke isto koliko i za konobaricu sa istoka ili zapada Evrope!

Kada sam u godini “Avramovog dinara” posla za Srbiju spakovala sam jedno 5 velikih putnih torbi u kojima su bile najosnovnije stvari za zivot: mleko u prahu, najlon carape, zileti za brijanje, sapuni, svece, vitamini, andoli i panadoli, cajevi … i prvi put sela na autobus jer za pare za avionsku kartu (i dve nedelje Grcke pun pansion) nakupovala svega. Tuzno je bilo videti rafove u marketima skoro prazne! Secam se kutije keksa na kome se naziv vise nije video od prepravljenih cena i nula na njima! Jos tuznije, kad sam pocela da delim te osnovne sitnice za zivot po familiji ispade za svakog po saka jada! A tek bol i griza savesti sto su oni tu a ti si tamo!

1998 sam stekla pravo na zapadni pasos. Licno ja, bez udaje ili slicnih mahinacija. Kostalo me celu jednomesecnu platu i malo vise.

Ponovo sam mogla da putujem sa pasosem kome su sva vrata sveta otvorena. Videla sam sve kontinente ali i svake godine najmanje dve nedelje provodila u domovini.

Za vreme „zarobljenistva“ u zlatnom kavezu zavrsila sam visu, pa visu menadzersku za zdravstvo, jos nekoliko raznih kurseva. Na poslu sam bila cenjena i nisam imala problema ni sa domacim a ni sa njihovim kolegama. Omoguceno mi je da napredujem onoliko koliko sam sama zelela.

Banalna zivotna istina je da ako sam sebe ne volis i ne cenis zasto da te vole drugi?

U poslu sam napredovala i preuzimala sve vise odgovornosti. Pocetkom 2000-tih osecala se polako i na zapadu kriza. No, za razliku od nas oni nisu samo kukali vec su odmah krenuli u akciju analiziranja i stednje. Naravno sledilo je neminovno ukidanje radnih mesta, reorganizacije, poskupljenje zivota, smanjenje beneficija a uz sve to uvecani zahtevi poslodavca. Uvedeni novi sistemi vrednovanja rada i zalaganja na poslu po kojima ti je svaki minut radnog vremena isprogramiran da izvuce iz tebe maksimum znanja i snage. Ako neces ima ko hoce pa bila ti tu jedan mesec ili jednu deceniju, bila profesorka nauka ili konobarica, bila sa istoka ili sa zapada!
( Verovali ili ne imala sam zenu koja mi je cistila stan dva puta mesecno i nije bila ni Turkinja, ni Srpkinja, ni Portugalka nego „njihova“!)

Kalendar ili ti Agenda ili pak Planer je postao deo tebe. Ne samo na poslu nego i privatno! Bez njega vise ne funkcionises, bez njega si kao autistican! Sve isplaniras najmanje dva meseca unapred.: frizer, zubar, fitnes, pranje vesa i peglanje, „posle posla na kafu“, kozmeticar, pakovanje i izbacivanje starih novina, strucno usavrsavanje, kola na servis, vecera sa prijateljima, odlazak u bioskop i pozoriste cak i kupovinu namirnica. Ako ti poseta ne stoji u kalendaru a zvono se oglasi na tvojim vratima u glavnom se uplasis – jer nije planirano!!! Ako nisi organizovan izgubljen si!

I tako, malo po malo, neosetno, utrcis u sesnaesterac!
A ja 2005 utrcah u burnout!

Ko ga je imao zna o cemu pricam. Odjednom ti nista vise nije vazno, ti jednostavno nemas vise snage a ni volje za poslom. Sve te nervira, mrzis sebe jer cim ujutro dodjes na posao i vidis raspored aktivnosti, tacno znas kako ce dan teci i kako ce se zavrsiti, ma da ti vezu oci sve ces isto zavrsiti!

Onda pricas sa svojima u domovini u nadi da ces naci makar rame za plakanje i posle dva minuta razgovora shvatis da ces ispasti smesan i progutas svoj burnout tamo gde mu je mesto: u tebi! Kako da pricam o burnoutu mojoj drugarici M. koja je samohrana majka dvoje dece (oboje odlikasi! I to bez Najki i mobilnog!) koja stanuje u kuci bez izolacije, sin, cerka i ona spavaju u jednom velikom bracnom krevetu u sobi koju ne greju jer nemaju cime, spoljna vrata zimi otvaraju fenom za kosu, zeni koja ima i dalje neunistiv duh i dusu kao melem za ranu! Sta je moj burnout naspram njene svakidasnje borbe za opstanak?!?!

Pa ipak, moj je! Nece ga niko ni napoklon! Moj je, licno sam mu otvorila vrata i licno moram sa njime da izadjem na kraj.

U borbi sa burnout-om otvorili su mi se novi vidici. Godinu dana kasnije napustila sam truli zapad i krenula na Srednji Istok odakle i pisem ove redove.

Nadam se da da je moja dosadasnja beseda nekome bila interesantna ako ne i informativna. Sad bih da sacekam „odjek“ ili ti feedback pre nego nastavim sa zivotom i radom ovde kao i sa planovima za buducnost koji su vezani za povratak u domovinu!

About these ads
  1. 9. februar, 2012. u 1:58 pm

    Tužna, ali istinita priča o jednom životu daleko od domovine. Ma kakva bila, svi žele da joj se vrate i da prestanu da budu stranci i nepoželjni u drugim zemljama.

  2. Ljiljana
    9. februar, 2012. u 2:44 pm

    Meni je bio interesantan. Pozdravljam novu blogerku (nadam se da sam dobro shvatila taj dio uvoda). Molim Vas da nastavite sa pricom, detaljima gdje ste sad, kako ste se tamo nasli. NAdam se da cete jednako slikovito objasniti yasto se vracate. Puno srece!

  3. 9. februar, 2012. u 7:46 pm

    Hvala na „odjeku“ Ljiljani i Agroekonomu!
    Agroekonom, ocigledno da Vas je moja prica dirnula vise nego sam ocekivala. Zao mi je ako zvuci samo tuzno! Nije mi bila namera da nekoga rastuzim niti izazovem sazaljenje. Mislim da ima daleko tuznijih prica. Ali priznajem, nisam vicna „suvom“ izlaganja cinjenica u pisanju, te su ponegde emocije prevladale.

    Zapravo, namera mi je bila da opisem kako sam ja licno sa tim razlikama u kulturi, vaspitanju, radnim navikama, temperamentu, sa svakodnevnim situacijama i „sitnicama sto zivot znace“ zivela, i naucila da zivim. Nesto sam promenila, nesto prilagodila a ponesto nikad prihvatila. Daleko od toga da sam bila nesrecna!

    Puno toga sam naucila, kao na primer :
    Jednacina Uspeha = 10% srece+10% strpljenja +80% rada.

    Evo kako: ko je, kao ja, imao puno srece na pocetku i u roku od trajanja jednog godisnjeg odmora dobio ponudu za posao u inostranstvu i to u svojoj struci i pod dobrim uslovima, vec je na 20% puta ka uspehu. Onih 80% rada dolaze odmah nakon prvih par nedelja: zadrzati posao, prilagoditi se na zivot i nove radne navike, dokazati se kao radnik i covek, napredovati umovno i materijalno i tako do penzije.
    Obrnuto: ko danas zeli da ode u inostranstvo mora prvo da ulozi puno rada, najmanje 50% jos pre nego pomisli da predje granicu Srbije (mislim da je to vec Udarnik sjajno razlozio u cinioce) ! Onda dolazi strpljenje: traziti i ne odustati! A sreca dodje, kad tad! Treba je samo prepoznati!

    Znate li sta je za mene najtuznije u svakom „inostranstvu“? Sto mi Jugovici „tamo daleko“ znamo da postujemo rad i red! Nasi ljudi su dobri radnici, brzo uce i ne boje se posla. Svi mi hocemo u inostranstvo a ne damo da inostranstvo dodje kod nas! Lakse nam je da „tamo daleko“ i pod „suncem tudjeg neba“ radimo, postujemo zakone i placemo za gibanicom, sarmom, prelom i poselom nego da uz sarmu i pod svojim nebom postujemo nase zakone! Jer tamo kad odemo, idemo na gotovo. O nicemu se ne brinemo: posao, osiguranje, socijalno, zdravstvo, skolstvo, posta – o tome se neko vec pobrinuo da funkcionise. Od nas se samo trazi da postujemo njihove zakone (koje na zalost nasom nacionalno-tradicionalnom nadarenoscu i spretnoscu cesto i zloupotrbljavamo!).

    Pametni smo, spretni (prezivljavanje zadnjeg rata je pokazalo i da smo neunistivi!), znamo da radimo! Imamo prelepu zemlju, imamo tradiciju! Valjda ce generacije posle nas ukapirati da imamo sve sastojke potrebne za kolac „inostranstvo“! Samo jos pravi recept!

  4. 10. februar, 2012. u 2:37 am

    Pozdrav! Svaka čast na tekstu. Uvek možete da se vratite odakle ste došli, ne pišem ovo kao cinizam ili sa zadnjom namerom, nego budući da živite u inostranstvu – imate izbor da se vratite u Srbiju uvek, ta opcija nikada nije zatvorena, ali… znam kako se osećate. Nemirne su duše naše balkanske, ali to je i jedini problem koji imamo u uređenom sistemu, dok, koliko vidim, naši zemljaci u domovini imaju sve moguće probleme uključujući i probleme sa dušom… ne znam, herojski je praviti porodicu u Srbiji danas, nema sistema, nema podrške, nema ekonomije… u uređenom društvu se sve može sve dok se kalkulator slaže – jeste da kalkulator nema dušu, ali… i ne treba da je ima, zar ne? Neizmerno je važno da sistem u kom čovek živi bude pošten, civilizovan, organizovan, uređen, da uzima pojedinca u zaštitu… loše je što taj i takav sistem košta, ali opet… to je cena koju želim da platim.

  5. 10. februar, 2012. u 10:11 am

    Burnout se sve cesce pojavljuje u doticnoj zemlji na zapadu (cini mi se da sam veoma sigurna o kojoj „stranoj“ zemlji je ovde rec). Meni su bili pripretili da se malo smirim, jer mi je sa mojih 25 godina bio ustanovljen blagi pojav burnout-a. Kako sam se smirila nije izbio na povrsinu, ali su zato dosle druge poteskoce koje nazalost napadaju zdravlje.

    Meni je cinjenica, recimo, da u Beogradu ljudi manje-vise imaju ostatak radnog dana za koriscenje i odmaranje jako simpaticna. Opet se onda setim da u rodnom gradu ja ni sa ovim fakultetom necu biti niko i nista i da sam se onda na kraju borila za prazninu. Tako nekako sebe uspem da ubedim da bih svako jutro ustala u 6h a kuci se vratila oko 19h.
    Na lep, organizovan i cist zivot se covek da lako navici. Sta vise, ta organizacija mi se urezala pod kozu; istina, slobodno vreme nikada ne planiram, sve gledam da drzim spontano. Na poslu, ipak, je to druga prica.

    Posto mi je majka ostala da zivi u Hrvatskoj (roditelji razvedeni) imam i gde da odem. Sa oceve strane porodica zivi u Srbiji; i tu sam dobrodosla. Mislim da je kljuc uspeha prezivljavanja u inostranstvu u stvari sam licni stav prema novoj zemlji i onome sta ona kome nudi: naime, skoro, sve! Ili ga uzmes i prihvatis, ili se celog zivota boris i poredis sa onim sto je mogli biti a nije. To je moj licni stav, barem po onome sto sam i videla i cula od nasih, vec urdjalih, gastarbajtera ovde. Mnogi se pate i idu skoro dva puta mesecno autom za Bivsu, sto i nije velika zabava, zato sto se necemu nadaju dole naci. Onda kad se vrate pate sto ovde nisu uspeli nista da stvore, jer su za zivota radili za kucu u Bosni koja sada propada. To su nazalost te neke istinite ali i tuzne price.

    Vas clanak je savrsen. Mnogo toga opisuje, pogotovo kako treba a kako ne. Verujem da mnogi od nas mogu sebe da pronadju u njemu; mene tu ima sigurno nekih 80%. Kao student raduckam u bioskopu, tj. sljakam za dvoje jer drugi i „njihovi“ uzivaju ali zato ja tamo vec imam siguran poslic zadnjih 5 godina i ne moram da se brinem.

    Puno srdacnih pozdrava sa Zapada. :-)

  6. 10. februar, 2012. u 10:53 pm

    „to je cena koju zelim da platim“
    „kljuc uspeha prezivljavanja u inostranstvu je licni stav“

    Slazem se sa Prijateljem i Nastasjom i zahvaljujem na odjeku.

    To je upravo tako! Svako od nas ima svoje licne prioritete, vrednosti i kriterijume. I ne treba ih se odreci ni na kom jeziku!

    • 2. mart, 2012. u 11:01 pm

      Lep i opsiran tekst.Objasnjeno onako kako bi trebalo da se shvati zivot i rad na zapadu.Mozda kad bi kod nas uveli takvu kulturu zivljenja ,bilo bi nade i boljitka i za nas.
      Ja imam 36 godina dve cerke od 16 i 14 godina,zavrsenu visu skolu ,i jos uvek nigde ne radim.A nism imala hrabrosti za odlazak.
      Svaka cast i samo napred!

  7. 13. februar, 2012. u 12:35 am

    Svaka vam čast draga damo na odvažnosti, istrajnosti i hrabrosti da iznesete prave činjenice. Naravno veoma sam Vam zahvalan na talentu koji posedujete da prave stvari sročite da čak i podprosečan čitalac uhvati srž vaše ni malo lake priče.
    Svaka čast

  8. 14. februar, 2012. u 3:27 pm

    Negovane, puno Vam hvala na odjeku i podrsci! Osim toga, drago mi je cuti da i jaci pol cita moje redove.

  9. Vesna
    17. februar, 2012. u 3:32 pm

    evo jos jedne osobe sa 2 fakulteta koja bi odavde sto pre!!!
    15 godina na birou za zaposljavanje i nikada me nisu pozvali na bilo koji razgovor za posao. Ovde nema hleba. Imam 47 godina i samo 5 godina radnog staza , a o penziji nesmem ni da pomislim.
    Govorim nemacki jezik i pokusavam da posaljem CV preko svih sajtova do kojih dodjem. Zna li neko kako otici odavde?

  10. Dragan
    27. februar, 2012. u 3:10 am

    Pozdrav ljudi, slazem se sa Vesnom. Da li stvarno iko ima konkretan odgovor na pitanje “ Kako Otici Odavde“? Postoji li neka regularna agencija ili sajtovi za zaposlenje u inostranstvu? ps. ideja ovakvog sajta vredi milione, jedini sajt gde ljudi otvaraju dusu, al istinski :))

  11. 29. mart, 2012. u 3:53 pm

    ovako za osobe koje nemaju papire i ne poznaju ni jedan strani jezik prijavite se da zivite na severu kosova izvadite dokumente tamo i idite u austriju trazite azil pa onda se polako snalazite npr ja sam radio svasta nisam poznavao jezik al imam slovenske papire pa sam isao i napamet tacnije na blef snalazljivost i upornost naj bitnija gde neznas nikog ja i drug nikog nismo poznavali i snalazili smo se u becu sto je naj vaznije treba biti spreman na sve i dovoljno lud da se upustis u tako nesto tesko jest al nije nemoguce naj pre ces sresti u becu osobu kao sto si ti koja je dosla na isti nacin al nisam se predavao snalazio sam se uz pomoc neki devojaka sa interneta ma svakako cak i uz pomoc kriminalaca cak i zigolom sam se bavio sve se moze kad se hoce samo napred sreca prati hrabre naravno ovo nije bas preporucivo za dama njima je znatno lakse ali to treba da rade na drugi nacin posao konobarice u nasim lokalima u becu je lako pronaci za pocetak odlicno i ko god odlazi nek ne ocekuje da ce odma prvu godinu da vozi dobar auto i ima neki lagodan zivot o tome kakvo ces auto da vozis kakav ces zivot imati sta ces sebi moci da priustis zavisi od tvoje licne snalazljivosti naj teze je onima koji ocekuju mnogo pocetak je kao i svaki naj tezi ali bez rizika nema profita

  12. 17. april, 2012. u 1:10 pm

    Zemunka! Svaka Vam cast! Iskreno ste me obradovali, a i naucili ponesto Vasim tekstom. O odlasku u Nemacku za trajno, razmisljam vec duze vreme. Magistar sam ekonomskih nauka, bez posla vec 6 godina. Imam 32 godine, neudata sam, bez dece. S jedne strane sam se lomila u sebi: jedinica sam, ko ce brinuti o roditeljima kad ostare… a sa druge: Sta im vredi da sedim i cekam posao, bez porodice, a da necu moci ni koru hleba da im pruzim, jer kako ide, od svojih penzija nece uskoro imati ni za to…
    Dosad sam bila dvaput kod tetke koja zivi u okolini Frankfurta i mogu reci da sam se odusevila njihovim nacinom zivota i naucila njihov sistem.
    Naime: Dugo sam imala predrasude o Nemcima, da su hladni, nepristupacni, neljubazni… a ja sam dozivela nesto sasvim drugo… I kad sam govorila odakle sam, nisam naisla ni na jedan negativni komentar…
    Smatram da mi je bolje da tamo radim od 9 do 18h + prekovremeno, sa sve placenim zdravstvenim, socijalnim i penzionim fondom nego ovde isto to radno vreme bez icega, kao sto rade moji prijatelji… i jos ih urnisu likovi sa kupljenim diplomama… Isto tako, i ovde smo poceli planirati danima unapred kad cemo se videti, jer rade svi prekovremeno i kad sve poplacaju, ostanu bez novca za najosnovniji izlazak…
    U Nemackoj nema toga da bravar osnuje fakultet pa onda primorava svog zaposlenog pravnika da mu falsifikuje diplomu da je na tom istom fakultetu zavrsio menadzment… Ako ima, ispravite me!
    U Nemackoj nema, da Vam u zgradi, svoje smece ostavljaju na stepenistu izmedju spratova i zatim vicu na nesretnu spremacicu koja ionako ima malu platu-zasto to nije ocistila!? A predsednik kucnog saveta, kaze da nije njegova duznost da opomene stanare?!
    DA, TO JE NAZALOST, SLUCAJ U NOVOM SADU, NA LIMANIMA, A VERUJEM I U OSTALIM GRADOVIMA I DELOVIMA GRADA!
    Nas problem je sto gde god odemo, ocekujemo da se okolina prilagodi nama, a ne mi njima… Ne znam gde je problem nauciti postovati tudje zakone i tudju zemlju… Ne smatram da ako odem da cu izgubiti svoj identitet, ne, ali postovacu i tudje…
    Voljna sam da radim i zivim negde drugde, i sa Gimnazijom ako treba, da sve belezim u kalendar, ali kad znam da necu brinuti da li ce me prodavacica pred svima napljuvati jer nemam sitno, kad salterski sluzbenik hoce da vam pomogne u svemu sto ne znate… i gde cu se osecati kao covek… A nazalost, od svoje zemlje nista nisam nista dobila i ne vidim vise razlog zasto bih joj ja davala bilo kakav porez ili nesto…
    Iz Vaseg teksta sam shvatila, da se tamo moze lepo ziveti, ali samo ako prihvatimo da nije svaki pocetak lak, da treba raditi, truditi se i da ce se na kraju taj trud i isplatiti…
    Hvala Vam jos jednom na iskrenom tekstu!

  13. 29. jul, 2012. u 11:59 am

    Odlicno osmisljena prica osobe koja je emocionalna, a istovremeno dovoljno jaka da postigne svoje ciljeve.
    Verujem da se burnout moze izbeci cak i na Zapadu, ako se vise uziva u poslu kojim se ljudi bave i u svakodnevni raspored ubace, umesto obaveza i cesto prinudjenih susreta sa ljudima (cesto energetskim vampirima) samo zato sto eto, treba s nekim da se druzim, aktivnosti koje donose uzitak, burn out moze da se izbegne, jer se izgubljena energija nadoknadjuje tokom tih prijatnih momenata.
    Svaka cast na zanimljivoj sudbini i uspesima i zelim Vam da manje mislite i izdrzavate one sto su ostali u Jugi, a vise na sebe.

    • nela
      28. januar, 2013. u 1:05 am

      tesko je otici i ja se lomim ali kako stvari teku ovde nece biti bolje ni za deset godina kao sto nije bilo ni pre deset :)

  14. zabakaca
    6. februar, 2013. u 4:02 pm

    Ne mogu Vam opisati koliko me je dotakao Vas tekst, sto zbog iskrenosti i autenticnosti, sto zbog lakoce sagledavanja problematike razlika izmedju naseg i njihovog nacina zivota. Ali najvise zbog Vase trenutne situacije. Iz teksta mi delujete kao snazna i energicna zena, sposobna da se izbori. Sa druge strane, puna pozitivnih emocija, druzeljubiva, puna razumevanja za druge. Kako je doslo do toga da je Vama postalo sve jedno? Kako je doslo do toga da morate da bezite u egzotiku i na sunce? Da li Vama je to pomoglo? I na kraju kljucno pitanje – zasto zelite da se vratite kuci? Sta Vas je ubedilo da cete tamo naci izgubljenu sebe?
    Iskreno se nadam da cete procitati moj komentar, obzirom da je proteklo punih godinu dana od Vaseg posta. Bilo bi mi jako vazno da cujem Vas odgovor.

  15. 9. februar, 2014. u 11:56 am

    Realna i poucna prica. Nadam se da ce i nastavak biti isto tako interesantan. Hvala vam!

  16. Primorac
    27. avgust, 2014. u 9:23 am

    Zemunka hvala Vam puno što ste podijelili svoje bogato iskustvo sa nama. Ja sam jedan od onih koji godinama razmišlja o odlasku u inostranstvo. Ne znam zašto se još uvijek nisam odlučio na taj korak, odnosno zašto se nisam potrudio i skupio hrabrosti da potražim sreću negdje napolju. Mislim da sam se bojao neuspjeha, nepoznatog i sl. Stekao sam dosta radnog iskustva u svojoj zemlji, radio razne poslove, čak i plovio jedno vrijeme (u Crnoj Gori je to jedina realna opcija da se zaradi pristojan novac na legalan način, ili da se ode negdje u inostranstvo što sad planiram). Imam 33 godine, završen fakultet, i ozbiljno razmišljam šta dalje. Odrađujem pripravnički staž u jednoj državnoj kompaniji, a kad on istekne opet sezonski ili cekaj na biro. Ne vidim budućnost ovdje (CG). Dosta puta, obzirom da živim u jednom primorskom mjestu, koje je na tranzitnoj ruti ljudi koji su porijeklom iz Albanije, sa Kosova i sl., a dolaze na odmor u zavičaj, gledam kad prolaze kroz moje mjesto u skupim autima, obučeni ekstra, nasmijani, a ja budući magistar, državni stipendista, u papucama i maici od prošljog ljeta lagano auto-tabanici do grada..Gledam ih i mislim u sebi, „ej covječe za šta ti živiš“ ?? „Na šta tvoj život lici“?? Što su oni pametniji ili bolji ljudi od mene i meni sličnih širom bivše SFRJ. ? Vaš tekst Zemunka sam zista pročitao sa pažnjom i u dahu što se kaže. Kao da ste mi misli čitali, pa odgovarali na moje dileme. Vidi se da ste pisali iskreno i onako kako jeste. Hvala Vam puno na tome ! Ja bih želio takođe, po mogućnosti što prije da potrežim sreću negdje napolju, radan sam i vrijedan i imam dosta iskustva na raznim poslovima. Govorim engleski dosta dobro, imam polžen vozački ispit, rad na računaru i td..Ukoliko neko zna neki dobar sajt, kontakt osobu, ili slično u nekoj zapadnoevropskoj zemlji (prednost Njemačka), neka me kontaktira na ovaj mejl: lupus_mne@outlook.com. Pozdrav svima !

  1. No trackbacks yet.

Vaš komentar (postoji samo jedno pravilo - komentar koji nema veze sa tekstom neće biti objavljen):

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 457 drugih pratioca

%d bloggers like this: