Gastarbajter

Pre nekog vremena smo zatvorili za komentare naš najposećeniji post o poslu u inostranstvu. To smo uradili jer se taj članak, koji inače dobronamerno opisuje korake kako tražiti posao u inostranstvu sa linkovima na detaljnije postove o traženju posla u inostranstvu, pretvorio u oglasnu tablu gde su posetioci otvarali dušu i iskazivali svoje očajanje stanjem u svojoj zemlji, na domaćem tržištu rada i želju da, po svaku cenu, odu u inostranstvo.

Videli smo i da prosečan čitalac nije čitao postove koji detaljnije opisuju svaki od koraka. Često je, umesto toga, on ili ona ostavljao komentar o gore opisanom svom duševnom stanju. Mene to navodi na jednu pomisao – sadržaj teksta ne odgovara onome što je čitalac očekivao. Moguće je da čitalac očekuje da sazna nešto konkretnije – gde on može da nađe posao za njega, kako da dobije taj posao itd.

Veliku većinu komentara smo brisali jer nemaju veze sa sadržajem teksta već upravo obrnuto. Komentatori se raspituju gde i kako mogu da nađu posao za njihov konkretni slučaj što nije bio cilj posta.

Iako smo u tekstu nakadno napisali da nikome ne možemo zaista da pomognemo konkretno oko nalaženja posla i da ćemo takve komentare da brišemo jer nemaju veze sa tekstom, mnogo komentatora se na to oglušilo.

Doduše ne sasvim. Počeli su da dodaju na početku svojih komentara nešto u stilu „Odličan post!“. A onda u nastavku „…ako neko zna kako ja mogu da nađem takav i takav posao u inostranstvu neka me kontaktira“.

Šta ti je ljudska priroda – uvek nađe način da zaobiđe suštinu.

Ono što je za mene važnije – iz mnoštva komentara koje smo pročitali složio se utisak da (očajni) komentatori nisu svesni šta zapravo znači odlazak u inostranstvo. Pokušali smo na ironičan način da opišemo šta sve emigranta može da zadesi u inostranstvu u postu 14 razloga protiv odlaska u inostranstvo  kao i da definišemo šta tačno treba raditi da se nikad ne dođe do posla u inostranstvu sa ciljem da izazovemo čitaoca na razmišljanje.

Na kakvo razmišljanje? Na razmišljanje koje bi ga navelo na iskreniji odnos sa samim sobom.

Pre svega o tome šta on zapravo konkretno želi – da nađe posao u inostranstvu bez da snosi sve posledice preseljenja u inostrantvo? Ili možda da se preseli u inostranstvo tj. promeni svoj život iz korena? Jedan deo tog novog života bi, razume se, bio posao u inostranstvu.

Inostranstvo je zanimljiva reč. U korenu se nalazi pridev strana, strano – strana tj. čudna, neobična, drugačija zemlja.

Da, inostranstvo je upravo to. Totalno drugačije od onog na šta je čovek u dosadašnjem životu navikao. Druga kultura, navike, sistem vrednosti, sve manje ili više u korenu drugačije.

Da li je nemogućnost da se dođe do željenog posla u svojoj zemlji i time izazvana frustracija ličnom finansijskom situacijom…hoću reći nedostatak kinte i loš život jer se nema posao zaista dovoljno jak razlog da se napusti svoja zemlja?

Koliko takvih ljudi zaista sedne i porazmisli kakve konsekvence na svoj i život drugih ima odlazak u inostranstvo, napiše razloge za i protiv, izvaga te razloge, odluči se na odlazak a onda i sastavi plan kako to da ostvari?

Ako neko stvarno prođe sve ove korake, cenim da će na kraju da odustane od cimanja. Verujem da je velika većina otišla u inostranstvo jer je popi*dela, jer se slučajno ukazala prilika za to (rodbina, prijatelji) ili nešto drugo što nije bilo deo velikog plana da se emigrira.

Ja sam jedan od tih što nije imao jasan plan. Nisam ništa pisao ni vagao već sam krenuo da tražim posao u inostranstvu. U mom slučaju to je bilo lakše zbog moje profesije i iskustva. U mnogim drugim slučajevima to je daleko, daleko teže.

Zašto ovo pišem?

Pa, bez plana i bez saznjana o tome šta zapravo znači život u inostranstvu, kulturološki šok posle preseljenja je ogroman. Neki se nikad ne oporave od tog šoka.

Oni produžavaju da žive neki dvostruki život u limbu između činjenice da su im ruke (i ostali organi kojima se služe pri obavljanju posla) u inostranstvu i činjenice da je duša ostala tamo negde na Balkanu.

Neki se toliko ne oporave od toga da ćak i njihova deca rođena u inostranstvu ne mogu da se naviknu na zemlju u kojoj su rođeni.

Prema tome, vagajte dobro. Da, tačno je da čovek uvek može da se vrati. Ali povratak se uvek dešava uvek u nekoj budućnosti u kojoj se ono što ste ostavili za sobom trajno promenilo. Povratak samo označava vraćanje na istu fizičku lokaciju ali ne u isti dan i sat vašeg odlaska.

Od tog dana je život tamo nastavio da se razvija bez vas a u vama je počela da se razvija nostalgija koja je vremenom stvarala pogrešnu sliku o za sobom ostavljenom životu.

Takav povratak može da bude isto tako bolan kao i sam odlazak. Da li je život u inostranstvu samo posao u inostranstvu ili mnogo više od toga? Šta ti misliš?

Dopada ti se ovaj članak?

Podeli ga sa Facebook  (kliknite na „Like“) ili Twitter prijateljima (klikni na „Tweet“) ili, jednostavno, ostavi komentar ispod teksta!

Ostali su samo partija i pojedinac. Nema više velikog brata koji će da se brine da plata stigne na vreme, da se regres isplati kad treba i da se polutke podele bratski.

Nema betonskih mastodonata na obalama plavog Jadrana u vlasništvu sindikata gde se ručalo, kako se beše to zvaše, na bonove, na tačkice …?

Doduše, može sve to i preko partije ali partija nije baš tako velikodušna kao država, za partiju mora po nešto i da se odradi.

Dakle, sad svaki pojedinac mora da se pobrine da stvori sebi uslove za život. Sad pojedinac mora da se bori za mesto u obdaništu, za mesto u školi, za radno mesto, za mesto kod doktora, za mesto za izdavanje lične karte i, na kraju ili pre svega, za mesto gde se dele besplatne japanske sadnice. Pročitaj više…

Živim u strahu da ću se jednog jutra probuditi sa bolom u grudima, oznojen, bled i uznemiren. Tako ja zamišljam simptome nostalgije. Ono što Nemci nazivaju Heimweh odnosno, u bukvalnom prevodu, „bol za domom“ valja je postao standardan izgovor za bilo kakav problem izazvan činjenicom da ne živiš u „svojoj zemlji“.

Šta je, dođavola, uopšte svoja zemlja? Ona postoji samo u našem sećanju. Ono što smo za sobom ostavili nastavilo je da živi nezavisno od nas. Možemo da se vratimo na ista mesta ali ona će biti samo bleda kopija naših sećanja.

Da li ste ikada sreli osobu u koju ste nekada bili zaljubljeni posle zaista mnogo vremena? Da li ste primetili da realnost nema nikakve veze više sa vašim sećanjima? Tako je to i sa „svojom zemljom“ koju sam za sobom ostavio. Nje više nema nigde osim u mojim sećanjima.

Često razmišljam o tome šta je to zaista nostalgija? Osećanje da je lakše živeti tamo negde gde govore vaš jezik? Osećanje da je lakše jesti go*na koja vam servira „naš“ čovek umesto istog tog od „tuđina“? Valjda svako ima neku svoju deifniciju nostalgije. Isto kao i svoje razloge za odlazak.

Meni se još uvek se nije desilo i još uvek sam u iščekivanju.

Prvo moje inostranstvo bio je romantični Prag, sa flegmatičnim Česima i razuzdanim stranim turistima. Sećam se kad sam jednom sedeo u bašti kafea gore na Žižkovu i ispijao pivo sa drugarom. Sa druge strane ulice prolazila je horda pijanih Engleza, svi goli do pojasa. Jedan od njih je pokušao u jednom trenutku da se uzvere uza zid zgrade kao Spajdermen. Malko je visio metar iznad zemlje a onda pao na zadnjicu. Ja i ortak smo se samo ćutke pogledali.

Ipak, ubedljivo najjači utisak kada sam iz Beograda jednog letnjeg dana doputovao u Prag bilo je „au, je*ote. Sve, ali baš sve je drugačije“. I dan danas me drži taj utisak o životu u inostranstvu. Naravno, poređenjima između ovde (inostranstvo) i tamo (valjda ne-inostranstvo) ne mogu da pobegnem. Prihvatam ih kao nužno zlo ali ne dozvoljavam da mi formiraju mišljenje. Sve je drugačije i odlično što je tako. Zato sam i otišao.

Granica između SAD i Meksika

Neki od nas su otišli u inostranstvo jer tamo imaju više mogućnosti da rade u svojoj struci. Neki su otišli zbog para jer se tamo za isti posao verovatno zarađuje više. A neki su otišli jer su jednostavno popi*deli.

Ovaj post je inspirisan jednim kometarom na naš post o razlozima protiv odlaska u inostranstvo, citiraću ovde jednu rečenicu

Ja se u stvari, kad malo bolje razmislim, u Srbiji osećam kao stranac i kao građanin drugog reda.

Dakle, pitanje za vas: zašto ste otišli u inostranstvo?

Ako (još uvek) niste otišli, gde je vaša granica? Koji razlog bi mogao da vas natera da emigrirate?

1. Inostranstvo je jedan velika nepoznata crna rupa. EU je zajednički naziv za nedefinisan broj država u kojima živi nedefinisan broj ljudi koji govore nepoznatim jezicima. Svi koji žive u EU su bogati, imaju kuće sa bazenima i jahte. Hoću i ja!

2. Za odlazak u inostranstvo je dovoljno da me neko uputi na adresu u EU na koju treba da se obratim i tamo će me već zaposliti.

3. Nikako ne treba da tražim poslove preko sajtova koji nude poslove u zemlji u koju hoću da emigriram. Ja zapravo i ne želim da emigriram u neku zemlju, ja hoću u EU. Dobro, može i u Ameriku ako ne zabodem ovu prvu kombinaciju. Ja ne znam i ne mogu da saznam kakvo je tržište radne snage u inostranstvu. Ti podaci su tajni i to samo mogu da mi kažu oni koji to znaju.

4. Posao u inostranstvu se traži isključivo preko foruma i blogova ostavljanjem ličnih podataka sa molbom da me neko kontaktira ako zna da se traži moje zanimanje negde u EU. Niko još u inostranstvo nije otišao a da nije imao vezu, kontakt ili poznanike sa Balkana koji su ga uputili u tajne emigriranja.

5. Uopšte nije važno znati ni jednu reč stranog jezika da bi se otišlo u inostranstvo. Zbog toga neću da se mučim i učim strane jezike. Radije ću na Fejsu da gledam slike sa letovanja prijatelja mojih prijatelja.

6. Ja u stvari ne želim da živim u inostranstvu. Ja samo želim da zarađujem „zapadnu“ platu. Preseljenje, odlazak, integracija u novo društvo, mogućnost spajanja porodice, troškovi života u inostranstvu, cene nekretnina, buduća penzija i ostale manje važne stvari me ne zanimaju. Važno je da nađem posao a sve ostalo će da se sredi vremenom.

Ono što se često čuje među potencijalnim gastarbajterime je tvrdnja tipa „ja bi sutra otišao, ali nitko me vani ne želi zaposliti jer mu se neda gnjaviti s papirima“.

Da li je tomu zaista tako? Prvog maja ove godine (kako simbolično) Njemačka je potpuno otvorila svoje tržište rada za stanovnike „novih“ europskih zemalja (Poljske, Češke, Mađarske, itd.) To znači da je papirologija za Poljaka koji želi otići raditi recimo iz Varšave u Berlin potpuno jednaka kao i za Nijemca koji želi otići iz Frankfurta u Berlin, dakle praktički nepostojeća.

Švabe ko Švabe, ne prođe ni tri mjeseca, a oni odmah napraviše statistiku. Koliko je ljudi došlo? Iz svih 8 zemalja zajedno ni 15.000 ljudi, iako su sve prognoze govorile o barem desetorostrukoj brojci. Stvarno pomama ;)

Originalnu vijest sam čuo na radiju, ali Google je iznjedrio recimo ovaj članak (na njemačkom).

U Niš si Nišlija. U inostranstvu si “Jugo”.

Samo u svojoj zemlji i svom gradu osećaš se kao kod kuće. Ovaj osećaj ništa ne može da zameni. Kada odeš u inostranstvo, postaješ deo mase emigranata sa ovih prostora koje ljudi jednostavno nazivaju “Jugo” ili slično, zavisi od konkretne zemlje.

Svi pričaju na tuđem jeziku

Tamo se govori strani jezik. Koliko god se trudio on će za tebe uvek da bude strani jezik. I posle 30 godina i dalje ćeš praviti greške na osnovu kojih će lokalno stanovništvo uvek da te žigoše kao stranca.

Svoj jezik ćeš postepeno da zaboraviš

Najpre kreneš da zaboravljaš sleng. Čak i kada bi se trudio da ga ne zaboraviš, tvoj sleng zastareva. Ako i pokušaš da ga koristiš za vreme svojih dragocenih odmora u otažbini, svi će ti se smejati jer se sleng menja sa vremenom a ti si zamrznut u vremenu. Posle toga polako zaboravljaš reči a na kraju i gramatiku. Polako počinješ reči maternjeg jezika da zamenjuješ stranim rečima. “Do kraja jula moram da kundigam moj fertrag”. Šta ovo znači? To zna samo Jugo u Nemačkoj. Pročitaj više…

U članku „Španija i prava radnika“ sam pisao o ličnom iskustvu o hvaljenoj zaštiti prava radnika u EU kao posledici neoliberalnoj reformi da se teret krize uzrokovane špekulacijom i malverzacijama banaka prebace na teret radnika. O samim reformama je bilo reči u članku o generalnom štrajku septembra prošle godine, a o karakteru španske demokratije u članku o načinu rešavanja radničkih sporova samozvanih socijalista u službi finansijke oligarhije. Ovog puta se radi o reformama koje odobrene u junu  pod diktatom EU, a sve u cilju da se očuva stabilnost evropske monete, poboljša kompetetivnost i izbegnu nova „spašavanja“. Čik pogodite ko će da snosi teret?

Pročitaj više…

Sedim ja predveče u nekoj krčmi i polako ispijam čašicu alkohola. Za okolnim stolovima sede sve sami domaćini umorni od rada na poljima, u svojim radionicama i uopšte od teškoga života.

Krčmar me pita odakle sam, kaže nije me viđao ranije. Ja mu kažem da sam iz Srbije a on ravnodušno reče „nikad čuo“. Onda dodade:

- Doduše nije ni čudo, ja nisam nikada ni putovao dalje od ove moje varoši. A bogami niti iko od ovih poštenih ljudi što sede u krčmi. Pročitaj više…

Odlazak

Važna napomena, da biste se vratili morate prvo da odete. Nebrojeno puta ste čuli kako se ljudi kunu da „čim završe fakultet (ili neki drugi izgovor) odlaze zauvek i nikada nikada nikada se neće vratit…“. To jako lepo zvuči dok sedite u kafiću ispijajući svoj sokić. Međutim put od hrabre izjave do pakovanja kofera i resetovanja svog života kakav znate može biti neprijatan (nema latica). Vaš najveći neprijatelj koji vreba sve vreme je KULTUROLOŠKI ŠOK iz koga će se roditi nostalgija vremenom (nostalgija – kada se sećate besmislenih trenutaka iz svoje domovine koji vam sada deluju važno).

Pročitaj više…