Iznad zaliva Hudson u Kanadi
Kad iz Evrope letiš direktno na zapadnu obalu USA, najkraći put je preko Grenlanda i Kanade. Na karti ovo tako ne izgleda ali na globusu ispada da je tako (zemlja je ipak okrugla!). Grenland je valjda stalno zaleđen a u martu, kada smo mi putovali, bogami bio je zaleđen i veliki deo Kanade. Evo slike kako prelećemo Hudson Bay u Kanadi. Pročitaj više…
Ko još ne zna za ovaj fantastičan blog sa opisima putešestvija, života i rada po inostranstvima potkrpeljen fenomenalnim autorskim fotografijama, vreme je da ga upozna: postcards…
Mali Kambodžanci, sa bloga marica.org
U januaru ove godine (2011.) imao sam prilike da provedem poslovno 2 nedelje u Dubaiju. Dve nedelje je i više nego dovoljno za jednu poslovnu posetu klijentu. Ali, tradicionalna arapska naklonost ka neformalnom druženju, da ne kažem totalno odsustvo smisla za organizaciju, uslovila je da većinu vremena provodimo u ćaskanju čekajući da nam nađu slobodnu sobu za sastanak, ljude sa kojima treba da se sastanemo, propusnice ili sve zajedno. Elem, to nam je dalo više vremena da osetimo kako Dubai diše i kako ljudi tamo žive. Dakle slede utisci i fotografije tj. slika iz Dubaija.
Prvo, svima želimo srećnu Novu godinu, neka se ostvari barem po jedna želja na ličnom i jedna na poslovnom planu! Ovde u Finskoj ako čovek ne proverava kalendar lako može da se desi da propusti taj svečani dan prelaska iz stare u novu godinu. Atmosfera je apsolutno ne-novogodišnja, barem spolja gledano. Finci valjda novu godinu dočekuju daleko skromnije nego neki drugi. Pročitaj više…
23.12.2010.
Iskrcavamo se u koloni sa trajekta pravo u ledeno finsko jutro. Spoljna temperatura u luki Helsinkija je -17 stepeni a vreme je oko 7:30h ujutru. Dok vijugamo u koloni prema izlazu iz luke tj. graničnom prelazu i carini, svuda unaokolo zapažamo gomile, ma šta gomile – prava brdašca snega kao proizvod revnosnog čišćenja ulica. Majku mu, zima je tek počela a već je pao toliki sneg. Razlika u odnosu na Evropu je što skala na termometru ovde teško da će pre marta da priviri iznad nule. I razlika je što je sneg apsolutno beo jer se praktično ne topi. Pročitaj više…
Na trajektu Rostock-Helsinki
Klackamo se polako na MS Superfast VII, trajektu-ledolomcu 1A klase u vlasništvu estonske kompanije Tallink. Brod-čudovište dužine preko 200 metara plovi stabilno ka Heslnkiju i tek povremeno se oseća blago ljuljkanje na talasima baltičkog mora.
21.12.2010. Frankfurt – Rostock
Još prokletog snega palo je preko noći u Frankfurtu i okolini. Jutarnje nebo je ispunjeno teškim snežnim oblacima koji ne obećavaju sasvim laganu vožnju na sever Nemačke gde treba da uhvatimo trajekt za Finsku. Konačno je došao dan kada putujemo u Finsku! Pročitaj više…
Prošlo je više od 4 godine od kako sam se odselio iz Srbije i, što bi se reklo, osećam se kompetentno da iznesem svoje utiske kako izgleda Srbija nekome ko u njoj ne živi već je samo posećuje, da li kao turista ili poslovno, nije važno. Utisci su uglavnom lični a neki su se stekli i iz razgovora sa bližnjima, prijateljima, poznanicima i kolegama strancima koji su posetili Srbiju jednom ili više puta pa mi prepričali kako su doživeli svoje putovanje u majčicu nam Srbiju.
Preskočiću ono što svi ionako znaju – šljiva, rakija, ajvar, sarme, pasulj, roštilj i tome slično. Nema potrebe da se naglašava da je krkanje u Srbiji vrhunsko i da je jako teško naći ekvivalentnu zamenu za tako ukusno voće i povrće tamo negde u inostranstvu. Osim onih retkih srećnika emigranata što uzgajaju sami paradajz i papriku na svojim imanjima, mi ostali smo osuđeni na prelepe ali isto toliko plastično neukusne poljoprivredne proizvode lokalnih hipermarketa po pravilu snabdevenih iz Holandije i Belgije – valjda najjsunčanijih zemalja Evrope, šta li. Ponekad se zanosim da hrana u inostranstvu i nije tako loša ali svaka poseta Srbiji me iznova demantuje. Pročitaj više…
Ove godine mi je bila želja da odem na pravi odmor – na onaj od kojeg se zaista odmoriš u pravom smislu te reči. Do sada sam uglavnom težio da nadoknadim sve izgubljene godine pod viznim režimom, te da putujem i obiđem što više, ali iako se to naziva odmorom, teško da sam bio naročito svež pri povratku. Tako da sam po prvi put od detinjstva otišao na pravi pravcati odmor – onaj na koji poneseš par knjiga (ako znaš da čitaš) , zapljuneš mesto na plaži i dok čekaš na sledeću turu jela, džonjaš u senci suncobrana i povremeno se plakneš.
Avion sleće u Vašington
Povratak u Frankfurt sa dalekih ostrva u južnom Pacifiku odvija se etapno. Posle jedno 15h što letenja što lagane šetnje i dremanja po simpatičnim aerodromima Amerike sleteli smo na našu poslednju usputnu stanicu. Vašington iz aviona izgleda nam lepo valjda jer smo totalno rasterećeni posle tronedeljnog odmora. Nikakvo kašnjenje nas ne izbacuje iz takta iako avion već neprijatno dugo rula po pisti i imamo samo 1h da se ukrcamo na sledeći avion, let za Frankfurt. Kapetan nešto brblja u mikrofon avionskim jezikom a mi smo toliko opušteni da ni ne slušamo pažljivo njegova slovesa. U jednom trenutku mi se učini da je rekao da putnici koji letove nastavljaju ka Evropi treba da se obrate na šalter Continentala za instrukcije jer su svi letovi otkazani. Hm, lakomisleno odbacujemo ovu informaciju kao da se nas ne tiče a koliko vidim okolo ni ostali putnici se ne uzbuđuju. Valjda zato što većina ni ne nastavlja dalje, oko nas su sve sami Ameri.
Haos u D.C.
Iskrcavamo se iz aviona na gejt i tamo nas zapljuskuje haotično kretanje ljudi u svim mogućim smerovima. Svuda po podu naslonjeni na zidove sede ljudi sa laptopovima, ajfonovima i ajpadovima i zadubljeno surfuju. Više nas ne fascinira ništa u vezi američkih aerodroma. Ni tepihom prekriti podovi ni nedostatak prodavnica i fri-šopova. Odjednom nam Amerika nije više tako simpatična.
"What I hear, I forget. What I see, I remember. What I do, I understand."
But, what I screw up, I master.
Poslednji komentari