Gastarbajter

Ovu priču sam napisao 2006-te godine, otprilike mesec dana nakon dolaska u Prag. Bio sam tada  sveži emigrant pa mi je iz ove perspektive uvek zanimljivo da pročitam i još jednom proživim te utiske. Mislim da je tekst interesantan jer pokazuje jednu bitnu crtu našeg mentaliteta koje često sami nismo svesni – konzervativnost. Pročitaj više…

Kompanija peta, zemlja treca

Kraj ove price se zavrsava novom emigracijom i pocetkom nekog novog zivota, po treci put. Iako nemam sta da napisem o pocetku, ovo je prica o kraju koja ce se nastaviti za par meseci.

Pročitaj više…

Kompanija cetvrta, zemlja druga

Sledeci korak je bio malo tezi. Bio sam stranac u Ceskoj koja je malo pre toga usla u EU, te sam sa novim poslom morao da trazim i novu radnu dozvolu, a to se poslodavcima obicno ne svidja pogotovo cinjenica da moraju da cekaju vise od zakonskog perioda koji je tamo 2 meseca pocevsi od prvog dana sledeceg meseca. Zato je sve potrajalo skoro pola godine.

Pročitaj više…

Kompanija treca, zemlja druga

Ovde je nastala drasticna promena. Roditelji otpustaju svoje ptice iz gnezda da se vine u beli svet (koliko god da ptice ima godina, uvek je ptice makar dok su roditelji zivi). Druga zemlja, druga kultura, drugi metodi rada…

Pročitaj više…

Ovo je drugi deo članka sam napisao negde u julu 2006., ubrzo po mom dolasku u Prag. Nakon što sam dobio posao i vizu na osnovu radne dozvole, o čemu sam pisao u tekstovima „Kako sam ja našao posao u Češkoj„, došao je i taj dan – „dan za emigriranje“. Dakle, kako je protekao ostatak mog prvog dana u emigraciji… Pročitaj više…

Dva članka koja slede sam napisao negde u julu 2006., ubrzo po mom dolasku u Prag. Nakon što sam dobio posao i vizu na osnovu radne dozvole, o čemu sam pisao u tekstovima „Kako sam ja našao posao u Češkoj, došao je i taj dan – „dan za emigriranje“. U ovom i sledećem članku prenosim svoje utiske iz Praga, napisane tada „perom“ svežeg emigranta koji tek što je zakoračio u jedan „vrli, novi svet“. Kada danas to čitam, sva zapažanja deluju naivno i površno ali ipak mislim da tekst verno odslikava stanje duha čoveka koji tek što je doputovao iz jednog života u zatvorenoj i izolovanoj zemlji da bi započeo novi list negde van svoje matice.

Dakle, u ovom postu o tome kako je izgledalo prvog dana u emigraciji. Pročitaj više…

Jednoga dana na pauzi za ručak tj. na šetnji sa kolegama nazad ka ofisu iz restorana, zazvonio mi je mobilni telefon. Pogledao sam na broj i video da je inostranstvo. U tim trenucima me je uvek hvatala panika i nagli gubitak samopouzdanja. Ipak, imao sam već dovoljno iskustva sa tim pozivima da bih ostao pribran i govorio staloženo. Preko telefona je jako teško pričati na engleskom pogotovo sa čovekom kome engleski isto nije maternji jezik tako da treba pričati polako i razgovetno.

Na telefonu je bila neka sekretarica, naravno niti sam razumeo kakva niti zapamtio njene reči. Pitala me je osnovna pitanja (zašto hoću da napustim trenutni posao, zašto hoću baš u Češku da dođem, da li hoću da dođem na duže ili na ograničeno vreme, koliko para očekujem itd). Činilo mi se da sam ostavio dobar utisak ali, opet, imao sam i ranije takve razgovore gde mi se isto činilo pa me nisu više nikada kontaktirali. Pročitaj više…

Tema emigracije na našim podnebljima je kao priča Bate Stojkovića u „Varljivom letu ’68″ o marksizmu: „…prožima sve pore našeg društva“. Neko je otišao u potrazi za boljim životom i da prehrani familiju koja je ostala, neko mašta da ode, a neko ne želi, ali svako ima stav o tome. U tom stavu se može primetiti jedna protivrečnost između doživljaja stanovništva koje je ostalo i onog koje je otišlo – nedostatak sredine i balansa o tome kako se vidi i doživljava život u inostranstvu. Ovi u matici ga hvale na sav glas, a oni tamo negde ga kude – naravno ima malo onih u matici koji se povode pričama onih „srećnika“ što su otišli pogotovo kada ovi požele da se vrate. Međutim, u pitanju je subjektivan doživljaj pri kojem je istina negde na sredini, ali ipak svako izabere da veruje u ono šta mu najviše odgovara.

Kako sam imao priliku da prođem kroz gotovo sve faze, hteo sam da se osvrnem na svoje iskustvo koje se uglavnom odnosi na borbu sa samim sobom pre nego sa životom u inostranstvu. Ko je čitao članak o kulturnom šoku, prepoznaće i sve faze. Pritom bih da napomenem da je ovde opisan moj lični doživljaj situacije koji nema za cilj da bude objektivan (ni da verno prikaže život u nekim zemljama) već da predstavi probleme pojedinca u dijaspori kada se nađe u situaciji da stvarnost ne odgovara njegovoj idealnoj predstavi o boljem životu napolju.

Pročitaj više…

Strpljenje

Statistika je neumoljiva – od mnogo prijava koje se pošalju, na malo njih će biti odgovoreno a na još manje pozitivno tj. zakazivanjem intervjua (telefonski) ili čak i lično. Ovo drugo će valjda lakše ići kada građanima Srbije ukinu vize za šengenske zemlje pa će se možda i šanse povećati da te neko pozove na intervju odnosno smanjiće se razlozi protiv da neko poželi da zaposli građanina Srbije.

Ne treba, međutim, padati u očajanje pa aplicirati i za poslove koje zapravo nisi spreman da radiš jer je neprijatno da odbiješ ako ti neko zakaže intervju za posao pogotovo što obično u (manjoj) zemlji ili gradu ima nekoliko velikih agencija koje imaju dosta različitih pozicija za posao. Tako sebi smanjuješ šanse da ti obezbede kontakt za neki zaista interesantan posao koji se nudi preko iste agencije. Pročitaj više…

Kako tražiti posao

Treba naći sajt sa najvećom ponudom poslova. Ja sam koristio www.jobs.cz koji je deo Monstera pa moguće da danas koriste potpuno istu bazu poslova kao i Monster ali meni se interfejs više sviđao na jobs.cz.

Elem, ideja je u tome da se traže poslovi na engleskom pošto su oni usmereni i na strance potencijalne imigrante u Češku. Oglasi za posao na češkom jeziku su skoro sigurno namenjeni ili česima ili ljudima koji jako dobro govore češki jer se ili radi sa domaćim klijentima ili je firma mala i tim nije međunarodni pa nemaju iskustvo sa primanjem stranaca na posao (papiri) ili razvijanjem duha tolerancije prema strancima u firmi. Pročitaj više…